Zenica sveta

Gotovo sve je bilo isto, mada se ipak ponešto razlikovalo. Na izglačanom stolu stajale su tri male figure — grubi oblici ljudi bez lica, kao da je vajar radio u žurbi. Pored jedne stajao je vuk; grubo izvajan oblik čoveka samo je isticao jasne crte lica. Drugi je držao sićušni bodež; crvena tačka na balčaku sijala je na svetlu. Poslednji je imao mač. Rand se naježi. Bio je dovoljno blizu da bi mogao da vidi čaplju na tom malom sečivu.

U panici, Rand podiže glavu i zagleda se pravo u jedino ogledalo u sobi. I dalje je bio neodređen, ali lik više nije bio zamagljen kao ranije. Skoro da je mogao da razazna svoje crte. Ako bi zamislio da je razrok, gotovo da je mogao da prepozna lik u ogledalu.

„Predugo si se krio od mene.“

On hitro okrenu leđa stolu. Dah mu je kidao grlo. Samo sekund ranije bio je sam u sobi, ali sada je Ba’alzamon stajao ispred prozora. Kada je progovorio, plamene pećine razjapiše se namesto očiju i usta.

„Predugo, ali više ne.“

„Poričem te“, promuklo reče Rand. „Poričem da imaš bilo kakvu moć nada mnom. Poričem da postojiš.“

Ba’alzamon se nasmeja. Glas snažno odjeknu iz vatre. „Misliš li da je to tako lako? Ali opet, u to si oduvek verovao. Svaki put kada bismo se suočili, mislio si da možeš da mi se suprotstaviš.“

„Kako to misliš: svaki put? Poričem te!“

„Uvek isto. U početku. Već smo se bezbroj puta ovako nadmetali. Svaki put ime i lice su drugačiji, ali opet si to ti.“

„Poričem te“, čuo se Randov očajnički šapat.

„Svaki put suprotstaviš mi se svojom bednom snagom i svaki put, na kraju, znaš ko je od nas gospodar. Doba za Dobom prolazi, ti klečiš preda mnom, ili umireš, sa željom da možeš da se pokloniš. Jadna budalo, mene nikada nećeš pobediti.“

„Lažove!“, povika Rand. „Oče laži. Oče budala, ako nisi u stanju da lažeš bolje od toga. Ljudi su te pronašli u poslednjem Dobu, Dobu legendi, i svezali su te tamo gde ti je i mesto.“

Ba’alzamon se ponovo nasmeja. Nizale su se jedna podrugljiva grmljavina za drugom, sve dok Rand nije poželeo da zapuši uši kako to više ne bi slušao. Natera ruke da miruju. Sa prazninom ili bez nje, ipak su se tresle kada konačno smeh prestade.

„Ti, crve, ništa ne znaš. Neznalica si poput bube pod kamenom, a i podjednako te je lako zgaziti. Ova borba traje još od kada je sve nastalo. Uvek ljudi misle da je to neki novi rat, ali, u stvari, ponovo se otkriva stari sukob. Tek sada vetrovi vremena donose promenu. Promenu! Ovog puta neće biti vraćanja. Te ponosne Aes Sedai koje misle da mogu da te suprotstave meni... Okovaću ih u lance i poslaću ih da trče gole kako bi ispunile moja naređenja, ili ću baciti njihove duše u Jamu prokletstva da vrište čitavu večnost. Poštedeću samo one koje mi već služe. One će biti na korak iza mene. Možeš da budeš s njima, a čitav svet bi ti bio pod nogama. Još jednom ti to nudim, poslednji put. Možeš da budeš iznad svih, iznad svake moći i gospodstva sem mene. Postojalo je vreme kada si to učinio, kada si dovoljno dugo živeo da upoznaš koliko si moćan.“

Porekni ga! Učinilo mu se da nije sve istina, i on se uhvati za to. „Nijedna Aes Sedai ti ne služi. Još jedna laž!“

„Da li su ti to rekli? Pre dve hiljade godina poveo sam svoje Troloke preko sveta i pronašao sam, čak i među Aes Sedai, one koji poznaju očaj. Oni su znali da svet ne može da se suprotstavi Šai’tanu. Već dve hiljade godina Crni Ađah je među njima, nevidljiv među senkama. Možda mu pripadaju čak i oni koji tvrde da ti pomažu.“

Rand odmahnu glavom, pokušavajući da se otrese sumnji koje su se gomilale — u vezi s Moirainom, s onim što je Aes Sedai htela od njega, onim što je nameravala s njim. „Šta hoćeš od mene?“, uzviknu. Porekni ga! Svetlost mi pomogla, porekni ga!

„Na kolena!“ Ba’alzamon pokaza ka podu ispred nogu. „Na kolena i priznaj me za svog gospodara! Na kraju, tako će i biti. Bićeš moj ili ćeš umreti.“ Poslednje reči odjeknuše kroz sobu, umnožavajući se, sve dok Rand nije podigao ruke, kao da želi da zaštiti glavu od udarca. Zatetura se i udari o sto. Povika, pokušavajući da uguši zvuk u ušima. „Neeeeeeeeeeeeeeeee!“

Kriknuvši, okrenu se bacivši figure na pod. Nešto ga ubode u ruku, ali nije se obazirao na to. Nogama smrvi glinu i pretvori je u bezoblične mrlje. Ali kada njegov povik utihnu, i dalje se čuo eho, koji je bivao sve jači: umri-umri-umri-umri-umri-Umri-Umri-Umri-Umri-Umri-UMRI-UMRI-UMRI-UMRl-UMRI.

Zvuk ga je vukao kao vrtlog, privlačeći ga, razdirući na komade prazninu u njegovom umu. Svetlost se priguši, sužavajući se u tunel, a Ba’alzamon je stajao na poslednjoj tački svetla. Smanjivao se sve više, dok nije bio veličine šake, nokta, ničega. Eho se kovitlao oko njega, gubeći se u crnilu i smrti.

Probudi ga udarac o pod. I dalje se borio da ispliva iz te tame. Soba je bila mračna, ali ne previše. Panično je pokušavao da se usredsredi na plamen, da u njega potisne sav strah, ali nije mogao da dosegne smirenost praznine. Noge i ruke su mu podrhtavale, ali zadržavao je sliku plamena sve dok krv nije počela da mu bubnji u ušima.