Zenica sveta

Moiraina nije govorila nimalo glasnije, ali njen zapovednički glas ispuni prostoriju. Fotelja kraj vatre u kojoj je sedela iznenada je izgledala kao presto. Odjednom se činilo da bi čak i Morgazin sjaj potamneo u njenom prisustvu. „Evo šta možemo da uradimo. Možemo da pokušamo. Ono što izgleda kao slučajnost, često je Šara. Tri niti su se ovde stekle, a svaka upozorava: Zenica. To ne može biti slučajnost; to je Šara. Vas trojica niste izabrali — Šara je izabrala vas. I vi ste ovde, gde se zna za opasnost. Možete da odstupite, i time možda osudite svet na propast. Bežanje i skrivanje neće vas spasti od tkanja Šare. Ili možete da pokušate. Možete da odete do Zenice sveta, vi, trojica ta’verena, tri središnje tačke Mreže postavljene tamo gde je opasnost. Dopustite da se Šara tamo tka oko vas i možda ćete spasti svet od Senke. Vi odlučujete. Ja ne mogu da vas nateram da idete.“

„Ja ću ići“, progovori Rand, pokušavajući da zvuči odlučno. Ma koliko naporno tražio prazninu, u mislima su se rojile slike. Tam, farma i stado na pašnjaku. Lepo su živeli; nikada nije zaista poželeo nešto više. Malo gaje utešilo kada je čuo da su se Met i Perin složili s njim. Zvučali su kao da su im usta bila suva koliko i njemu.

„Pretpostavljam da i Egvena i ja nemamo izbora“, reče Ninaeva.

Moiraina klimnu. „I vas dve ste sada na neki način deo Šare. Možda niste ta ’vereni — možda — ali ipak imate nekog uticaja. Znala sam to još od Baerlona. Sigurno su i Seni do sada to saznale. A i Ba’alzamon. Ali opet, vi možete da birate koliko i mladići. Možete da ostanete ovde i nastavite za Tar Valon kada mi ostali odemo.“

„Da ostanemo!“, uzviknu Egvena. „Da pustimo da vi ostali rizikujete dok se mi krijemo pod ćebadima? Ja neću!“ Pogleda Aes Sedai i malo ustuknu, ali njen prkos nije potpuno nestao. „Ja neću“, tvrdoglavo promrmlja.

„Pretpostavljam da to znači da ćemo obe poći s vama“, oglasi se Ninaeva kao da se pomirila sa sudbinom, ali oči joj zacakliše kada je dodala: „I dalje ti je potrebno moje bilje, Aes Sedai, sem ako iznenada nisi stekla neku sposobnost za koju ja ne znam.“ U njenom glasu čuo se izazov koji Rand nije shvatio, ali Moiraina samo klimnu glavom i okrenu se ka Ogieru.

„Pa, Loijale, sine Arenta sina Halanovog?“

Loijal dvaput zinu, trzajući ćubastim ušima, pa tek onda progovori: „Pa... Zeleni čovek. Zenica sveta. Spominju se u knjigama, naravno, ali zaista mislim da ih nijedan Ogier nije video, oh, poprilično dugo. Pretpostavljam... Ali zar to moraju biti Putevi?“ Moiraina klimnu, a duge obrve padoše tako da mu njihovi krajevi dotakoše obraze. „Pa dobro. Pretpostavljam da moram da vas provedem tuda. Starešina Haman bi rekao da sam to i zaslužio zato što sve vreme samo jurcam.“

„Onda, rešili smo“, reče Moiraina. „A sada, kada je to obavljeno, moramo odlučiti šta ćemo činiti dalje i kako.“

Planovi su se kovali do kasno u noć. Uglavnom je to govorila Moiraina, uz Loijalove savete kad se radilo o Putevima, ali saslušali bi pitanja i predloge i ostalih. Kada se smračilo, pridruži im se i Lan, i gvozdenim tonom, otežući, on dodade nekoliko primedbi. Ninaeva napravi spisak zaliha koje su im bile potrebne. Mimo je umakala pero u mastionicu, uprkos tome što je mrmljala sebi u bradu.

Rand je poželeo da može da se usresredi kao Mudrost. Neprestano se šetkao tamo-amo, kao da mu je to davalo snagu — ili da je potroši ili da se raspukne. Znao je da odlučio i da je samo tako i mogao da učini nakon svega što je čuo, ali to nije značilo da mu se dopada odlazak u Pustoš. Šajol Gul je bio tamo negde u Pustoši, preko Spaljenih zemalja.

Video je brigu i strah u Metovim očima. Znao je da se isto vidi i na njegovom licu. Met je sedeo sklopljenih ruku. Zglobovi su mu bili beli. Da ne steže ruke, pomisli Rand, čvrsto bi držao bodež iz Šadar Logota.

Perin uopšte nije delovao zabrinuto, ali s lica mu se moglo pročitati nešto još strašnije: umorno mirenje sa sudbinom. Izgledalo je kao da se borio s nečim dok nije posustao, i sada je čekao da ga to dokrajči. Ali ipak, ponekad...

„Moramo učiniti što nam je suđeno, Rande“, progovori Perin. „Pustoš...“ Žute oči se na tren zapališe vatrom žudnje. Zasijale su posred stegnutog i umornog lica kao da postoje same za sebe, odvojeno od velikog kovačevog šegrta. „U Pustoši se dobro lovi“, prošaputa on. A onda se strese, kao da je tek sada čuo šta je rekao, i na licu mu se ponovo ukaza umor.

A tek Egvena! Rand ju je jednog trenutka odvukao u stranu, kraj kamina, tako da oni koji su se dogovarali pored stola nisu mogli da ih čuju. „Egvena, ja...“ Njene oči, nalik velikim tamnim jezerima u kojima se davio, naterale su ga da stane i proguta knedlu. „Mračni juri mene, Egvena. Mene, Meta i Perina. Nije me briga šta Moiraina Sedai kaže. Ti i Ninaeva možete ujutru da krenete kući, ili u Tar Valon, ili kuda želite, i niko neće pokušati da vas zaustavi, ni Troloci ni Seni — niko, sve dok niste s nama. Idi kući, Egvena. Ili idi u Tar Valon. Ali idi.“