Zenica sveta

Očekivao je da će mu odbrusiti kako ona odlučuje kuda će ići i da on nema nikakvo pravo da joj govori šta da radi. Na njegovo iznenađenje, Egvena se nasmeja i dodirnu ga po obrazu.

„Hvala ti, Rande“, prošaputa. On trepnu i zatvori usta, a ona nastavi: „Znaš da ne mogu. Moiraina Sedai nam je rekla šta je Min videla u Baerlonu. Trebalo je da mi kažeš koje Min. Mislila sam... Pa, Min kaže da sam i ja umešana u sve ovo. I Ninaeva. Možda nisam ta ’veren“, zaplete jezikom pokušavajući da izgovori tu reč, „ali izgleda da Šara šalje i mene ka Zenici sveta. Šta god da te je uvuklo u ovo, uključilo je i mene.“

„Ali, Egvena...“

„Ko je Elejna?“

Gledao ju je na trenutak, a onda prosto izgovori istinu. „Ona je kći naslednica prestola Andora.“

Njene oči kao da planuše. „Ako ne možeš da budeš ozbiljan ni minut, Rande al’Tor, ne želim da razgovaram s tobom.“

Sa nevericom je posmatrao kako Egvena prilazi stolu. Nalaktila se pored Moiraine da bi čula šta Zaštitnik priča. Moram da razgovaram s Perinom, pomisli. On zna kako treba sa ženama.

Gazda Gil je ušao nekoliko puta, najpre da upali lampe, a onda da im lično donese hranu, i kasnije da ih izvesti o onome što se napol; u dešavalo. Beli plaštovi osmatrali su gostionicu s obe strane ulice. Došlo je do nereda kod kapija Unutrašnjeg grada, a Kraljičina garda je pohapsila ljude i s crvenim i s belim značkama. Neko je pokušao da iscrta Zmajev očnjak na ulaznim vratima, ali Lamgvin gaje šutnuo i tako nagnao u beg.

Ako je gostioničaru i bilo neobično što je Loijal s njima, to uopšte nije pokazivao. Odgovorio je na ono što ga je Moiraina pitala, ne pokušavajući da otkrije šta nameravaju. Svaki put kada bi dolazio, pokucao bi na vrata i sačekao da ih Lan otvori, kao da se nisu nalazili u njegovoj gostionici i njegovoj biblioteci. Kada ih je poslednji put posetio, Moiraina mu pruži svitak pergamenta, ispisan Ninaevinim urednim rukopisom.

„Neće biti lako u ovo doba noći“, reče on, odmahujući glavom dok je čitao spisak, „ali sve ću nabaviti.“

Moiraina uz spisak dodade i kesicu od isprane kože, koja zazvecka dok ju je ona pružala gostioničaru držeći je za uzice. „Dobro. I postarajte se da nas probude pre zore. Uhode će u to vreme biti najneopreznije.“

„Uzalud će gledati, Aes Sedai“, uz osmeh odgovori gazda Gil.

Zevajući, Rand se teturao s ostalima kada je trebalo da krenu, žudeći za kupkom i krevetom. Dok se trljao grubom tkaninom i velikim komadom žutog sapuna, slučajno pogleda na stolicu pored Metove kade. Vrh zlatnih kanija bodeža iz Šadar Logota virio je ispod ivice Metovog uredno složenog kaputa. I Lan ga je povremeno posmatrao. Rand se pitao da lije zaista bilo bezbedno biti blizu toga, kao što je Moiraina tvrdila.

„Misliš li da će moj tata ikada po vero vati u to?“, nasmej a se Met dok je trljao leđa četkom s dugom drškom. „Ja da spasavam svet? Moje sestre neće znati da li da se smeju ili da plaču.“

Činilo se da je sve isto kao i ranije. Rand požele da može da zaboravi na bodež.

Bilo je mračno kao u rogu kada su se on i Met konačno popeli do svoje sobe u potkrovlju. Oblaci su zaklanjali zvezde. Prvi put posle toliko vremena Met skinu odeću pre no što je legao, ali mirno je stavio i bodež pod jastuk. Rand ugasi sveću i uvuče se u krevet. Osećao je iskvarenost koja zrači iz drugog ležaja — nije dolazila od Meta, već je isijavala ispod njegovog jastuka. Zabrinuto razmišljajući o tome, Rand je i usnio.

Znao je odmah da je to san — jedan od onih snova koji nisu bili samo snovi. Stajao je zagledan u drvena vrata. Bila su tamna, ispucala i gruba od drvenih cepki. Vazduh je bio hladan i memljiv, a posvuda se osećala trulež. Voda je kapala u daljini. Taj zvuk tupo je odjekivao kamenim hodnicima.

Porekni ga. Porekni ga i njegova moć nestaje.

Rand je sklopio oči i koncentrisao se na Kraljičin blagoslov, na svoj krevet. Pokuša da zamisli kako spava na ležaju. Kada je pogledao, vrata su i dalje bila tu. Potmulo kapanje vode odzvanjalo je u ritmu udara njegovog srca, kao da mu je puls otkucavao vreme. Rand potraži plamen i prazninu, kao što gaje Tam učio, i pronađe unutrašnji mir, ali sve je i dalje bilo nepromenjeno. Polako otvori vrata i uđe.

Sve je bilo isto, kao što se sećao. I dalje se činilo da je odaja izlivena u steni. Visoki prozori sa svodovima izlazili su na balkon bez ograde, a iza njega, poput reke koja se plavi, promicali su teški oblaci. Sijale su crne metalne lampe; bleštava svetlost plamena vređala je oči. Bile su crne, ali ipak su sijale poput srebra. U kaminu, od koga gaje podilazila jeza, buktali su plamenovi bez toplote. Svaki kamen ugrađen u kamin ličio je na izmučenu lobanju.