Zenica sveta

Mnogi su u Tar Valonu pokušali da pronađu način da iskoriste ovu Moć, ali nju nijedna žena ne može da dodirne. Ona je za njih nedodirljiva, kao i mesec za mačku. Samo čovek može da je usmeri, ali poslednji muški Aes Sedai mrtav je već skoro tri hiljade godina. Ali, opet, potreba koju su videli bila je očajnička. Radili su kroz izopačenost koju je Mračni napravio na saidinu da mi je načinili, i to čistu, znajući da će ih to sve ubiti. I muškarce Aes Sedai i žene. Zeleni čovek govorio je istinu. Najveća čudesa Doba legendi upravo tako su nastala, spajanjem saidina i saidara. Sve žene u Tar Valonu, sve Aes Sedai u svim gradovima i na svim dvorovima, i one u zemljama preko Pustare, i one koje su možda još žive s one strane Aritskog okeana — sve zajedno ne bi mogle da napune jednu kašiku Moći bez muškaraca da im pomognu.“

Randa je peklo grlo kao da je vrištao. „Zbog čega si nas dovela ovamo?“

„Zato što ste ta’vereni.“ Lice Aes Sedai bilo je potpuno bezizražajno. Oči su joj sijale i činilo se da ga privlače. „Zbog toga što će Mračni svoju moć usmeriti da ovde udari, i zbog toga što se s tim moramo suočiti i zaustaviti je, ili će Senka pokriti svet. To je najveća nevolja do sada. Hajdemo da izađemo napolje, na sunčevu svetlost dok još ima vremena.“ Ne čekajući da vidi da li će je pratiti, ponovo je krenula niz hodnik s Lanom. On je možda za mrvu brže koračao nego inače. Egvena i Ninaeva požurile su za njom.

Rand je išao pribijajući se uza zid. Nije mogao da se natera da se približi bazenu za makar jedan korak, i u hodniku su se zbili on, Met i Perin. Rand je hteo da potrči, ali sprečavalo ga je to što bi morao da pregazi Egvenu i Ninaevu, Moirainu i Lana. Neprestano se tresao, čak i kada su ponovo izašli napolje.

„Ne sviđa mi se ovo, Moiraina“, reče Ninaeva ljutito kada ih je sunce opet obasjalo. „Verujem da je opasnost velika koliko kažeš, inače ne bih bila ovde, ali ovo je...“

„Konačno sam te našao.“

Rand se trže kao da mu se omča stegla oko vrata. Reči, glas... Na trenutak pomisli da je to Ba’alzamon. Ali dvojica ljudi koji su se pojavili iz šume, s navučenim kapuljačama, nisu nosili plaštove boje osušene krvi. Jedan plašt bio je tamnosiv, a drugi skoro isto toliko tamnozelen. Na čistom vazduhu su delovali kao da su prašnjavi. Bili su to ljudi, ne Seni; njihovi plaštovi lepršali su na povetarcu.

„Ko ste vi?“ Lan je bio oprezan, a šaka mu je počivala na balčaku mača. „Kako ste došli ovamo? Ako tražite Zelenog čoveka...“

„On nas je doveo.“ Šaka koja je pokazivala ka Metu bila je tako stara i uvela da je jedva moglo da se kaže da je ljudska. Nokti na njoj su otpali, a zglobovi su bili nalik na čvorove na vrengiji. Met ustuknu za korak, razrogačivši oči. „Stara stvar, stari prijatelj, stari neprijatelj. Ali nije on taj koga tražimo“, završi čovek u zelenom plaštu. Drugi je samo stajao kao da nikada neće progovoriti.

Moiraina se potpuno ispravi. Nije dosezala ni do ramena bilo kog od prisutnih muškaraca, ali iznenada je izgledala visoko poput brda. Glas joj je odzvanjao kao zvono i odlučno je pitao: „Ko ste vi?“

Šake smakoše kapuljače i Rand izbeči oči. Stari čovek bio je stariji od starosti; u poređenju s njim Cen Bjui izgledao je kao dete koje je pucalo od zdravlja. Koža na licu ličila je na ispucali pergament, zategnut preko lobanje. Na izranavljenoj glavi paperjasti pramenovi tanke kose čudno su iznikli. Uši su mu bile osušene poput nekih drevnih komada kože, a oči upale. Gledale su kao s krajeva nekih tunela. Ali onaj drugi izgledao je još gore. Pripijena maska od crne kože potpuno mu je pokrivala glavu i lice, ali njen prednji deo bio je izrađen u obliku savršenog lica. To lice mladića smejalo se pomamno, bezumno, zauvek zamrznuto. Šta to on krije, ako je ovaj drugi spreman da pokaže ono što pokazuje? A onda mu se čak i misao zaledila, pretvorila u prašinu i bila oduvana.

„Ja sam Aginor“, reče starac. „A on je Baltamel. On više ne govori. Točak samelje izvanredno fino tokom tri hiljade godina zatočeništva.“ Njegove upale oči kliznuše ka luku; Baltamel se nagnu napred, a oči ispod maske su posmatrale ulaz od belog kamena, kao da je želeo da poleti pravo unutra. „Tako dugo odvojeni“, tiho reče Aginor. „Tako dugo.“

„Svetlost zaštitila...“, zausti Loijal. Glas mu se tresao. Naglo ućuta kada ga Aginor pogleda.

„Izgubljeni su“, promuklo reče Met, „vezani u Šajol Gulu...“

„Bili vezani.“ Aginor se nasmeši; požuteli zubi izgledali su kao ralje. „Neki od nas više nisu. Pečati slabe, Aes Sedai. Kao i Išamael, i mi ponovo hodamo svetom. A uskoro će doći i ostali. Suviše sam se približio ovom svetu tokom mog zatočeništva, ja i Baltamel. Malo je nedostajalo da nas Točak samelje, ali uskoro će Veliki gospodar Mraka biti oslobođen i daće nam novo telo, a svet će ponovo biti naš. Ovoga puta nećete imati Lijusa Terina Rodoubicu. Nećete imati Gospodara jutra da vas spase. Sada znamo koga tražimo, i vi ostali nam niste potrebni.“