Zenica sveta

„Ne nju!“, povika Rand. „Svetlost te spalila, ne nju!“ Zgrabio je kamen i hitnuo ga na njega, nameravajući da privuče Aginorovu pažnju. Kamen nije prešao ni pola puta do Aginorovog lica kada se rasu u šaku prašine.

Rand je oklevao samo na trenutak, koliko mu je bilo potrebno da se osvrne i vidi da je Egvena sakrivena među drvećem. Aginora je i dalje okruživala vatra. Vatra mu je već zahvatila delove plašta, ali on je mirno koračao. Lagano je izlazio iz ognja, kao da mu je na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Rand se okrenu i potrča. Čuo je iza sebe Moirainin vrisak.

51 Protiv Senke

Zemljište po kome je Rand trčao bilo je sve strmije, ali strah mu je dao novu snagu i nogama je proždirao tlo. Probijao se kroz rascvetalo žbunje i divlje ruže, kidajući latice. Nije pazio na to mu trnje cepa odeću ili razdire meso. Moirainin vrisak utihnu. Činilo se da su njeni krici trajali čitavu večnost, i da je svaki bio užasniji od prethodnog. Ipak, znao je da su oni trajali svega nekoliko trenutaka — posle čega će Aginor krenuti za njim. Znao je da će ga Aginor tražiti. To se jasno videlo u upalim očima Izgubljenog, u toj poslednjoj sekundi pre no što ga je užas naterao u bekstvo.

Zemljište je bivalo sve strmije, ali on je neprestano trčao. Uspinjao se hvatajući se za busenove. Pod nogama mu se odronjavalo kamenje, prašina i lišće. Na kraju je počeo da puzi, kada je tlo postalo suviše strmo. Dok je prelazio poslednjih nekoliko hvatova, jedva je stizao do daha. Uspravio se i stao, a onda požele da urlikne na sav glas.

Na deset koraka od njega brdo je prelazilo u oštru liticu. I pre no što je stigao do ivice, znao je šta će videti, ali ipak je krenuo. Svaki korak mu je bio teži od prethodnog. Nadao se da će možda ugledati neki putić, kozju stazu, bilo šta. Kada je prišao ivici, pogledao je niz liticu, visoku stotinu stopa. Kameni zid je bio gladak kao da je napravljen od dasaka.

Mora da postoji način. Vratiču se i pronaći neki zaobilazni put. Vratiču se...

Kada se Rand okrenu, Aginor je bio tu, uspinjući se prema vrhu. Izgubljeni se bez napora popeo na brdo. Prelazio je strmi uspon kao da je zaravan. Na suvom zategnutom licu nalik na pergament plamtele su upale oči koje su netremice gledale u Randa. Lice nije izgledalo ispijeno kao ranije. Činilo se da je punije, kao da se Aginor dobro najeo. Te oči su bile uprte u njega, ali opet, kada je Aginor prozborio, govorio je više za sebe.

„Ba’alzamon će nagraditi, više nego što smrtnik može da sanja, onoga koji te bude doveo u Šajol Gul. Ali opet, moji snovi su uvek nadmašivali želje običnih smrtnika, a ja to nisam već tri milenijuma. Zar je bitno da li ćeš služiti Velikog gospodara Mraka živ ili mrtav? Nije, važno je samo da se Senka širi. Zašto bismo nas dvojica delili moć? Zar da ja klečim pred tobom? Ja, koji sam se borio s Lijusom Terinom Telamonom u samoj Dvorani slugu. Ja, koji sam odmerio snagu s Gospodarom jutra i bio mu ravan. To se neće dogoditi.“

Randova usta su bila suva poput prašine. Osećao se kao da mu se jezik sparušio poput Aginora. Petama je dotakao ivicu padine i oseti kako se kamen odranja pod nogama. Nije se usuđivao da se osvrne, ali čuo je zvuk kamenja koje se kotrlja niz liticu. Upravo to bi se desilo i njemu ako bi se pomakao makar za jedan palac. Tada prvi put shvati da uzmiče od Izgubljenog. Koža mu se toliko naježi da je pomislio da će se izvitoperiti. Kad bi samo mogao da ga ne gleda! Mora da postoji neki način da pobegnem od njega. Neki način da pobegnem! Mora da postoji! Neki način!

Iznenada Rand nešto oseti — mogao je to da vidi, mada je znao da to ne postoji. Iza Aginora je bila bleštava vrpca, bela poput sunčeve svetlosti koja se probija kroz najčistiji oblak. Bila je deblja od kovačeve ruke, lakša od vazduha. To je povezivalo Izgubljenog sa nečim u neizmernoj daljini, a što je Randu bilo nadohvat ruke. Konopac je pulsirao, i sa svakim otkucajem Aginor je bivao sve jači i puniji. Postajao je visok i snažan kao i Rand, snažniji od Zaštitnika, smrtonosniji od Pustoši. Ali opet, bez te sjajne trake, Izgubljeni skoro da nije ni postojao. Vrpca je bila sve. Brujala je. Pevala. Dozivala je Randovu dušu. Od nje se odvoji jedan šljašteći pramen debljine prsta, dolebde do Randa i dotače ga. On duboko udahnu. Ispuni ga svetlost, a vrelina koja bi ga inače sagorela, samo ga je prijatno zagrevala i rasterivala mu grobnu hladnoću iz kostiju. Pramen postade deblji. Moram da pobegnem!

„Ne!“, povika Aginor. „Nećeš ga dobiti! Moj je!“