Zenica sveta

I Izgubljeni i Rand su nepomično stajali. Ali ipak, njihova borba je bila ravna rvanju u prašini. Znoj orosi Aginorovo lice, koje više nije bilo ispijeno i staro, već lice snažnog čoveka u naponu snage. Rand je pulsirao zajedno s vrpcom, kao da prati otkucaje srca sveta. Ona je ispunila njegovo biće. Svetlost mu je ispunila um, i na kraju je ostao samo jedan slobodan kutak u svesti. Rand obmota prazninu oko tog prostora, zaklanjajući se u ništavilo. Idi od mene!

„Moje!“, uzviknu Aginor. „Moje!“

U Randu se sakupi toplota, poput toplote sunca. Svetlost je zračila, kao da sunce zrači. Bio je ispunjen strašnim zračenjem Svetlosti. Idi od mene!

„Moje!“ Plamen suknu iz Aginorovih usta, a kroz očne duplje izbiše koplja ognja. On zavrišta.

Idi od mene! Rand sada više nije bio na vrhu brda. Drhtao je od Svetlosti koja ga je ispunila. Um je odbijao da radi; svetlost i toplota ga oslepeše. Svetlost. Svetlost mu zaslepi um usred praznine, i on oseti strahopoštovanje.

Stajao je u širokom planinskom prolazu, koji je bio okružen nejednakim crnim vrhovima, nalik na zube Mračnoga. To se zaista dešavalo — on je bio tamo. Osećao je kamen pod čizmama i ledeni povetarac na licu.

Bio je usred bitke ili na samoj ivici okršaja. Ljudi u oklopima jahali su konje. Sjajni čelik je prekrivala prašina. Sekli su i probadali Troloke koji su režali, vitlajući šiljatim sekirama i srpolikim mačevima. Neki od ljudi borili su se stojeći, zato što su im konji bili ubijeni. Konji u oklopima bez jahača galopirali su kroz bitku s praznim sedlima. U toj borbenoj larmi promicale su i Seni. Plaštovi crni poput noći mimo su visili, iako su njihovi tamni atovi galopirali, a gde god da su udarali mačevima koji su proždirali svetlost, ljudi su umirali. Zvuk je tukao u Randa, tukao i odbijao se o nešto čudnovato što ga je držalo za grlo. Čuo se zveket čelika, teško disanje i stenjanje ljudi i Troloka koji su se borili, vapaji ljudi i Troloka na samrti. Iznad svega toga, po vazduhu prepunom prašine vijorili su se barjaci: crni soko Fal Dare, beli jelen Šienara i drugi. I troločki baijaci. U tom stešnjenom prostoru bili su rogata lobanja Da’vola, krvavocrveni trozubac Ko’bala, gvozdena pesnica Dai’mona.

Ali to je zaista bio kraj bitke, predah, i ljudi i Troloci su se povlačili da prestroje redove. Izgleda da niko nije primetio Randa dok su zadavali poslednjih nekoliko udaraca jedni drugima, a potom uzmicali, galopirajući ili teturavo trčeći na kraj prolaza.

Rand postade svestan toga da gleda u prolaz gde su ljudi prestrojavali redove, Zastavice su lepršale ispod sjajnih vrhova kopalja. Ranjenici su se povijali u sedlima. Konji bez jahača su se propinjali i galopirali. Bilo je očigledno da nisu mogli da izdrže još jedan sukob, baš kao što je bilo i očigledno da su se pripremali za sledeći, poslednji napad. Neki od njih ga ugledaše; ljudi su se dizali u uzengijama i pokazivali ka njemu. Njihovi povici su mu izgledali kao slabašno pištanje.

Rand se okrenu i zatetura. Snage Mračnoga ispunile su drugi kraj prolaza. Nakostrešeni crni džiliti i koplja pokrivali su planinske padine, koje su zbog toga izgledale još tamnije. Pred moćnim hordama Troloka ogromna vojska Šienara bila je sićušna. Stotine Seni jahalo je ispred troločke vojske. Okrutna lica s gubicama zastrašeno su se okretala dok su oni prolazili. Ogromne telesine su uzmicale da im naprave prolaz. Iznad glava su im preletali Draghkari na kožnatim krilima. Njihovi krici izazivali su vetar. Sada ga i Polutani ugledaše. Pokazivali su ka njemu, a Draghkari se okrenuše i krenuše da poniru. Dvojica... trojica.... šestorica njih. Dok su leteli u sunovrat prema njemu, ispuštali su snažne krike.

Pomno je gledao u njih. Ispunila ga je plamteća vrelina sunca. Mogao je jasno da vidi Draghkare i njihove bezdušne oči na bledim ljudskim licima, na krilatim telima koja nisu imala ničeg ljudskog. Užasna vrelina. Plamteća vrelina.

Munje sevnuše preko neba bez oblačka. Oštre i jasne, plamtele su mu u očima. Svaka od njih pogodi po jednu krilatu crnu spodobu. Krici lovaca postadoše vapaj umirućih, a spaljena čudovišta padoše na zemlju. Nebo je bilo čisto.

Rand je osećao užasnu vrelinu Svetlosti.

On pade na kolena. Učinilo mu se da može da čuje kako mu se niz obraze slivaju suze od vreline. „Ne!“ Zgrabi žilave busenove da bi sačuvao neki dodir sa stvarnošću. Trava buknu. „Molim te, neeeeeee!“

Sa njegovim krikom zaurla vetar. Zajedno zatutnjaše niz prolaz, razbuktavši plamenove u vatreni zid koji se širio od njega i išao prema troločkoj vojsci brže od konjskog galopa. Oganj pogodi Troloke, a planine zadrhtaše od njihovih vrisaka. Ti urlici gotovo nadjačaše tutnjavu vetra i Randov krik.