Zenica sveta

„To nije jedini izbor“, reče Rand. „Točak tka Šaru, a ne ti. Pobegao sam iz svake zamke koju si mi postavio. Pobegao sam od tvojih Seni i Troloka, umakao sam tvojim Prijateljima Mraka. Ovde sam te pronašao i usput uništio tvoju vojsku. Ti ne tkaš Šaru.“ Ba’alzamonove oči buktale su poput dva ložišta. Usne su mu bile nepomične, ali Randu se učini da je čuo vrisak kletve upućen Aginoru. A onda je oganj zamro, i to obično ljudsko lice osmehnu se tako da se sledio, čak i pored toplote Svetlosti.

„Mogu se sakupiti i druge vojske, budalo. Tek će doći armije o kojima nisi ni sanjao. I ti si pronašao mene? Ti, puž ispod kamena, pronašao si mene? Od časa tvog rođenja ja sam ti određivao put. On te je vodio ili do groba ili ovamo. Aijeli su pušteni da pobegnu i da jedan od njih preživi, izgovarajući reči koje će godinama odjekivati. Džain Lakonogi, heroj“, izgovori tu reč rugajući se, „od koga sam napravio budalu, što i jeste, i poslao ga Ogierima, mislio je da me se oslobodio. Crni Ađah gmizale su poput crva po čitavom svetu da te pronađu. Ja povlačim konce, a Amirlin je obična marioneta, mada misli da ona upravlja događajima.“

Praznina zadrhta; Rand požuri da je ponovo učvrsti. On sve zna. Mogao je to da uradi. Zaista se možda sve tako i dogodilo. Svetlost zagreja prazninu. Sumnja je zavrištala i utihnula, ostavljajući samo seme. Borio se sa sobom, ne znajući da li da zakopa to seme ili da ga pusti da raste. Praznina se primiri, manja no ranije, i on je lebdeo u spokoju.

Činilo se da Ba’alzamon ništa nije primetio. „Nije bitno da li ćeš mi pripasti živ ili mrtav; to je bitno za tebe i onu moć koju bih ti dao. Služićeš me ti ili tvoja duša. Ali radije bih da klečiš preda mnom živ no mrtav. Poslata je jedna pesnica Troloka u tvoje selo, a mogao sam da pošaljem hiljadu. Sreo si jednog Prijatelja Mraka tamo gde je stotinu njih moglo da te napadne u snu. A ti ih, budalo, čak sve i ne poznaješ; niti one ispred tebe, niti one iza. Ne poznaješ čak ni one koji su pored tebe. Ti si moj. Uvek si mi pripadao i bio moj pas na povocu. Ja sam te doveo ovamo da klekneš pred svoga gospodara ili da umreš i da se tvoja duša pokori.“

„Poričem te. Nemaš nikakvu moć nada mnom, i nikada neću kleknuti pred tebe, živ ili mrtav.“

„Gledaj“, reče Ba’alzamon. „Gledaj.“ I protiv svoje volje, Rand okrenu glavu.

Tamo su stajale Egvena i Ninaeva, blede i prestravljene, sa cvećem u kosi. Pored njih je bila još jedna žena, malo starija od Mudrosti, tamnih očiju i prelepa. Nosila je haljinu iz Dve Reke. Jarko cveće joj je bilo izvezeno oko vrata.

„Majko?“, prodahta Rand, a ona se nasmeši. Bio je to osmeh bez nade. Osmeh njegove majke. „Ne! Moja majka je mrtva, a devojke su na bezbednom, daleko odavde. Poričem te!“ Egvena i Ninaeva se više nisu jasno videle, već se pretvoriše u maglu i rasuše. Kari al’Tor je i dalje stajala. Oči su joj bile raširene od straha.

„Barem mi ona pripada“, reče Ba’alzamon, „i mogu da radim s njom šta hoću.“

Rand odmahnu glavom. „Poričem te.“ Prisili se da izusti te reči. „Ona je mrtva i bezbedna od tebe u Svetlosti.“

Usne njegove majke zadrhtaše. Suze joj krenuše niz obraze; svaka od njih pekla ga je poput kiseline. „Gospodar groba jači je no što je nekada bio, sine moj“, reče mu. „Njegova ruka je duža. Otac laži govori medenim jezikom za neoprezne duše. Sine moj. Moj jedini, dragi sine. Poštedela bih te da mogu, ali on je sada moj gospodar. Njegov hir je zakon mog postojanja. Nemam izbora no da mu se pokoravam i da puzim za njegovu naklonost. Samo me ti možeš osloboditi. Molim te, sine moj. Pomozi mi, molim te. Pomozi mi. Pomozi mi! MOLIM TE!“

Otrže joj se jecaj kada se gologlave Seni, blede i bezoke, pojaviše oko nje. Počepali su joj odeću svojim mrtvačkim šakama, vitlajući kleštima, stegama, svime što je ubadalo, peklo i udaralo njeno nago telo. Nije prestajala da vrišti.

Randov vrisak bio je odjek majčinih. Praznina mu proključa u umu, a mač mu se pojavi u ruci. To nije bilo sečivo sa znakom čaplje, već sečivo od svetlosti, sečivo Svetlosti. Još dok ga je podizao, vatrena bela munja suknu iz njegovog vrha, kao da se sečivo kretalo samo. Oštrica se spusti na najbližu Sen i zaslepljujuća svetlost ispuni odaju. Sijala je kroz Poluljude kao sveća kroz papir, gorela je kroz njih, čineći ga slepim za sve oko sebe.

Iz središta sveg tog sjaja, začu šapat: „Hvala ti, sine moj. Svetlost. Blagoslovena Svetlost.“

Blesak utrnu i on ostade sam u odaji s Ba’alzamonom. Ba’alzamonove oči plamtele su kao Jama prokletstva, ali on ustuknu od mača, kao da je sečivo zaista bilo od same Svetlosti. „Budalo! Uništićeš se! Ne možeš da je koristiš tako, ne još! Ne dok te ne naučim!“

„Završeno je“, reče Rand i zamahnu mačem ka Ba’alzamonovoj crnoj traci.