2001: Odiseja u Svemiru

Boumen se bavio učenjem više od polovine života i sa tim neće prestati sve dok ne ode u penziju. Zahvaljujući revoluciji koja se zbila u dvadesetom stoleću na polju obučavanja i tehnika obrade informacija, on je već raspolagao obimom znanja koji je bio ravan diplomama na dva ili tri fakulteta — a, što je bilo još značajnije, mogao je da se seti devedeset odsto onoga što je jednom naučio.

Pre pedeset godina bio bi smatran za stručnjaka na području primenjene astronomije kibernetike i svemirskih pogonskih sistema — no, on bi bez oklevanja porekao, uz iskrenu nevericu, da je uopšte stručnjak. Boumen nikada nije uspevao da veže svoje interesovanje isključivo za jedan predmet; uprkos mračnim upozorenjima svojih instruktora, bio je uporan u htenju da stekne diplomu iz opšte astronautike — kursa sa neodređenim i rasplinutim nastavnim programom, predviđenog za one čiji se koeficijent inteligencije kreće tek negde oko sto trideset i koji nikada neće dostići krajnje domete u svojoj profesiji.

Odluka mu se pokazala ispravna; upravo mu je to odbijanje da se specijalizuje omogućilo da postane jedinstveno kvalifikovan za sadašnji zadatak. Uglavnom iz istih razloga, Frenk Pul — koji je ponekad, ne bez izvesne podrugljivosti, nazivao sebe “lekarom opšte prakse na polju svemirske biologije” — ispao je njegov idealni zamenik. Nijh dvojica, uz, ukoliko bi se pokazala neophodna, pomoć iz Halovih ogromnih skladišta informacija, biće kadra da se uhvate ukoštac sa svakim problemom koji se mogao pojaviti tokom ovog putovanja — sve dok im umovi budu čili, prijemčivi i kadri da oživljavaju stara ustrojstva pamćenja.

I tako, tokom dva časa, od deset do dvanaest, Boumen bi vodio razgovor sa elektronskim učiteljem, proveravajući svoje opše znanje i upućujući se u građu koja se posebno odnosila na ovu misiju. Neprekidno bi prebirao po planovima broda, dijagramima vodova i kola, ili profilima putovanja, odnosno nastojao bi da dozna što više o Jupiteru, Saturnu i njihovim razuđenim porodicama meseca. U podne, otišao bi u kuhinju, prepustivši brod Halu dok bi pripremao ručak. Čak je i tu bio u potpunosti u dodiru sa svim što se zbiva, budući da se u maloj prostoriji koja je služila kao salon i trpezarija nalazio duplikat displeja situacione table, tako da ga je Hal mogao pozvati čim bi za tim iskrsla potreba. Pul bi mu se pridružio za obrok, pre no što bi otišao na šestočasovni počinak, i njih dvojica obično bi gledala jedan od redovnih TV programa koji su im prenošeni sa Zemlje.

Njihov jelovnik bio je isplaniran podjednako pomno kao i svi ostali vidovi misije. Hrana, koja je uglavnom držana smrznuta i dehidrirana, bila je bez izuzetka prvorazredna i izabrana tako da se može pripremati i jesti uz što je moguće manje poteškoća. Porcije je jednostavno trebalo otvoriti i staviti u sićušnu, automatsku pećnicu, koja bi se oglasila zvučnim signalom pošto bi posao bio obavljen. Mogli su da uživaju u onome što je imalo ukus — i, podjednako važno, izgled — soka od pomorandže, jaja (na bilo koji način), odrezaka, krmenadli, pečenja, svežeg povrća, raznog voća, sladoleda, pa čak i sveže pečenog hleba.

Posle ručka, od trinaest do šesnaest časova, Boumen bi krenuo u lagan i pažljiv obilazak broda — odnosno onih njegovih delova koji su bili dostupni. “Otkriće” je s kraja na kraj imalo gotovo četiri stotine stopa, ali se mali svet, u kome je bila smeštena njegova posada, u celosti nalazio unutar kugle prečnika četrdeset stopa u sklopu trupa pod pritiskom.

Tu su stajali svi sistemi za održavanje života, kao i kontrolni most koji je predstavljao operativno srce broda. Ispod njega, nalazila se mala “svemirska garaža” opremljena trima vazdušnim komorama, kroz koje su kapsule na vlastiti pogon, velike taman toliko da u njih stane po jedan čovek, mogle da isplove napolje, u prazninu, ukoliko bi iskrsla potreba za nekom vanbrodskom delatnošću.

Polutarno područje kugle pod pritiskom — odsečak, kako bi se reklo, od Jarca do Raka — predstavljalo je stanište bubnja, prečnika trideset pet stopa, koji se lagano okretao. Praveći jedan krug svakih deset sekundi, ovaj karusel ili centrifuga stvarao je veštačku gravitaciju jednaku Mesečevoj. Bilo je to dovoljno da se spreči fizička atrofija, koja bi proistekla iz potpunog odsustva težine, a i da se omogući da se rutinsko dejstvovanje življenja odigrava pod normalnim — ili približno normalnim — uslovima.

U karuselu se nalazilo sve što se odnosilo na kuhinju, trpezariju, kupatilo i klozet. Jedino se tu bezbedno mogao pripremiti i ispiti kakav topli napitak — što je bilo krajnje opasno u bestežinskim uslovima, gde su lebdeće grumuljice ključale vode mogle izazvati gadne opekotine. Problem brijanja takođe je bio rešen, tako da nisu postojale bestežinske dlačice koje su se razletale na sve strane, dovodeći u opasnost električnu opremu i predstavljajući pretnju po zdravlje.