2001: Odiseja u Svemiru

Kao i njegove kolege, Boumen je bio neoženjen; ne bi bilo pošteno poslati porodičnog čoveka u misiju koja toliko traje. Iako su mnoge dame obećale da će čekati do povratka misije, niko u to nije stvarno verovao. U početku su i Pul i Boumen vodili prilično prisne razgovore jednom nedeljno, premda ih je sputavala svest o tome da mnoge uši sigurno slušaju na zemaljskom kraju veze. No, iako je putovanje praktično tek počelo, toplina i učestalost ovih razgovora sa devojkama na Zemlji počele su da jenjavaju. Oni su to i očekivali; bila je to jedna od kazni astronautskog načina života, baš kao što su svojevrsno istu sudbinu delili i mornari.

Bilo je tačno — štaviše, dobro poznato — da su moreplovci naknade nalazili u drugim lukama; nažalost, sa one strane Zemljine orbite nije bilo tropskih ostrva punih tamnoputih devojaka. Stručnjaci za svemirsku medicinu uhvatili su se, razume se, ukoštac i sa ovim problemom uz uobičajeni polet — i tako, u brodskoj farmakopeji nalazile su se prikladne, premda teško i očaravajuće zamene.

Neposredno pre no što bi odjavio emisiju, Boumen bi podneo svoj završni izveštaj i proverio da li je Hal odaslao trake na kojima je beležio dnevni rad svojih uređaja. Potom, ukoliko bi bio raspoložen za to, proveo bi sat-dva u čitanju i gledanju kakvog filma; u ponoć bi pošao na počinak — obično bez pomoći elektronarkoze.

Pulov program u potpunosti se poklapao sa njegovim i dva rasporeda nastavljala su se jedan na drugi bez ikakvih trvenja. Njih dvojica imala su pune ruke posla, a i bila su dovoljno inteligentna i staložena da izbegnu dolaženje u sukob, tako da se putovanje pretvorilo u prijatan, rutinski let, lišen ma kakvih uzbuđenja, a protok vremena jedino je označavala promena brojki na digitalnom časovniku.

Mala posada “Otkrića” silno se nadala da ništa neće poremetiti tu spokojnu jednoličnost u nedeljama i mesecima što su ležali pred njima.

18. KROZ ASTEROIDE

Hitajući iz nedelje u nedelju poput kakvog tramvaja po tračnicama svoje krajnje određene putanje, “Otkriće” je prošlo pokraj orbite Marsa i zaputilo se ka Jupiteru. Za razliku od svih plovila što su išla nebom i morima Zemlje, ono nije zahtevalo nikakvo upravljanje. Kurs su mu neumitno odredili zakoni gravitacije; ovde nije bilo plićaka koji nisu uneseni u karte, niti opasnih sprudova gde bi se brod nasukao. Isto tako, nije bilo ni najmanje opasnosti od sudara sa nekim drugim brodom, budući da nije postojala nikakva letelica — bar ne takva koju je Čovek sazdao — ma gde između “Otkrića” i beskrajno dalekih zvezda.

Pa ipak, svemir u koji je ono sada ulazilo bio je sve drugo samo ne prazan. Ispred se pružala ničija Zemlja prošarana putanjama više od milion asteroida; astronomi su do sada uspeli da tačno odrede orbite jedva desetak hiljada njih. Samo ih je četiri imalo više od sto milja u prečniku, dok je ogromna većina predstavljala tek džinovske gromade koje su se besciljno vrtele kroz svemir.

Ništa se nije moglo preduzeti u vezi sa njima; iako je čak i najmanji asteroid mogao potpuno da uništi brod ako bi ga pogodio brzinom od više desetina hiljada milja na čas, izgledi da se tako nešto dogodi bili su zanemarljivi. U proseku, postojao je samo po jedan asteroid u zapremini prostora oblika kocke sa osnovicom od milion milja; posada “Otkrića” nimalo se nije brinula zbog mogućnosti da se nađe na istom mestu i u isto vreme sa tim asteroidom.

Osamdeset šestog dana leta trebalo je da stignu na najmanju razdaljinu od jednog poznatog asteroida. On nije imao nikakav naziv — već samo broj: 7794 — i predstavljao je stenu prečnika pedeset jardi, koju je 1997. godine otkrila lunarna opservatorija; gromadu su svi smesta zaboravili, izuzev strpljivih računara u Birou za male planete.

Kada je Boumen stupio na dužnost, Hal ga je odmah podsetio na predstojeći susret — premda je bio malo verovatno da će on smetnuti s uma jedini predviđeni događaj u toku leta na celom putovanju. Putanja asteroida spram zvezda i njegove koordinate u trenutku najvećeg približenja već su stajale ispisane na displeju. Takođe su bila navedena osmatranja koja je trebalo obaviti ili pokušati; imaće pune ruke posla dok 7794 bude promicao kraj njih na udaljenosti od svega devet stotina milja relativnom brzinom od osamdeset hiljada milja na čas.

Boumen je zatražio od Hala da uključi displej teleskopa i na ekranu istog časa blesnu proređeno zvezdano polje. Nije bilo ničega što bi ličilo na asteroid; sve formacije, čak i pod najvećim stepenom uvećanja, predstavljale su samo bezdimenzione tačke svetlosti.

“Uokviri mi metu”, zatraži Boumen. Četiri slabašne, uske linije odmah se pojaviše, obrazujući kvadrat oko jedne sićušne i neupadljive zvezde. Posmatrao ju je više minuta, zapitavši se da li je Hal možda pogrešio; a onda je uočio da se tačkica svetlosti kreće, toliko sporo da se to jedva moglo razabrati spram zvezdanog zaleđa. Bila je udaljena dobrih pola miliona milja — ali njeno kretanje pokazivalo je da se, mereno kosmičkim aršinima, nalazi gotovo na dohvatu ruke.