2001: Odiseja u Svemiru

Preko tog pokretnog, uskomešanog pokrova oblaka, koji je zauvek skrivao pravu površinu planete, ponekad su klizila kružna ustrojstva tame. Jedan od unutrašnjih meseca upravo je preticao daleko Sunce, dok mu je senka hitala pod njim preko nespokojne oblačne kape.

Postojali su i drugi, znatno manji meseci, čak i ovde — na udaljenosti od dvadeset miliona milja od Jupitera. Ali to su bile samo leteće planine, po nekoliko desetina milja u prečniku, a i brod uopšte neće proći u blizini neke od njih. Svakih nekoliko minuta odašiljač radara sakupio bi snagu i uputio u okolni prostor bešumnu grmljavinu energije; ali iz praznine nije dopirao nikakav odjek novih satelita.

Ono, međutim, što jeste dopiralo — i to sve snažnije — bila je rika Jupiterovog vlastitog radio-glasa. Godine 1955, pred sam osvit svemirske ere, astronomi su sa zaprepašćenjem ustanovili da Jupiter izbacuje na milione konjskih snaga na desetometarskom području. Bio je to naprosto sirovi šum, udružen sa oreolima naelektrisanih čestica što kruže oko planete poput Van Alenovih pojaseva oko Zemlje, ali u znatno većim razmerama.

Ponekad, tokom samotnih časova na kontrolnom mostu, Boumen bi se prepustio slušanju tog zračenja. Okrenuo bi dugme za pojačanje snage zvuka, sve dok prostorija ne bi bila potpuno ispunjena pucketavom, šištećom tutnjavom; iz tog zaleđa, u nepravilnim razmacima pomaljali bi se kratkotrajni zvižduci i cijukanja slična kricima sumanutih ptica. Bio je to utvaran zvuk, zato što nije imao nikakve veze sa Čovekom; izgledao je u podjednakoj meri samotan i lišen svakog smisla kao i mrmljanje talasa na obali ili udaljeni prasak groma negde iza obzorja.

Čak i pri trenutnoj brzini od preko sto hiljada milja na čas, “Otkriću” će biti potrebne skoro dve nedelje da pređe orbite svih jovijanskih satelita. Bilo je više meseca koji kruže oko Jupitera nego planeta što orbitiraju oko Sunca; lunarna opservatorija otkrivala je po jednog novog svake godine, a ukupan broj sada je iznosio trideset šest. Krajnji spoljni — Jupiter XXVII — kretao se retrogradno nestabilnom putanjom na razdaljini od devetnaest miliona milja od svog privremenog gospodara. Bio je to plen u neprekidnom nadvlačenju između Jupitera i Sunca, budući da je planeta stalno zarobljavala kratkovečne mesece iz asteroidnog pojasa, da bi ih potom ponovo izgubila kroz nekoliko miliona godina. Jedino su unutrašnji sateliti bili njeno stalno vlasništvo; Sunce nikad neće uspeti da ih otrgne iz njenog okrilja.

Sada se javila nova lovina za ova sučeljena gravitaciona polja. “Otkriće” je ubrzavalo ka Jupiteru, krećući se složenom orbitom koju su pre više meseci izračunali astronomi na Zemlji i koju je Hal neprekidno proveravao. S vremena na vreme, kontrolni mlaznici izvršili bi sićušna automatska podešavanja trajektorije kratkotrajnim uključenjima, koja su se jedva osećala na brodu.

Posredstvom radio-veze, informacije su se neprekidno odlivale ka Zemlji. Sada su se nalazili toliko daleko od matičnog sveta da je njihovim signalima, bez obzira na to što su se kretali brzinom svetlosti, bilo potrebno pedeset minuta da prevale svoj put. Iako je ceo svet posmatrao preko njihovih ramena, gledajući kroz njihove oči i njihove uređaje kako se Jupiter približava, proći će skoro čitav čas pre no što vesti o njihovim otkrićima signu do planete sa koje su se otisnuli.

Teleskopske kamere neprekidno su radile dok je brod presecao orbite džinovskih unutrašnjih satelita — od kojih je svaki bio veći od Meseca i predstavljao nepoznatu teritoriju. Na tri sata pre okončanja prelaza, “Otkriće” je prošlo na samo dvadeset hiljada milja od Evrope i svi uređaji našli su se upravljeni ka svetu što se primicao; veličina meseca postojano se povećavala, dok je on menjao oblik iz globusa u srp, klizeći brzo ka Suncu.

Tu se prostiralo četrnaest miliona kvadratnih milja tla koje je, sve do ovog trenutka, predstavljalo tek glavu čiode u najmoćnijim teleskopima. Za svega nekoliko minuta minuće kraj Evrope, tako da je to vreme valjalo što bolje iskoristiti za snimanje svih dostupnih informacija. U potonjim meseci imaće prilike da ih natenane reprodukuju.

Posmatrana sa udaljenosti, Evropa je ličila na kakvu džinovsku pahuljicu koja veoma delotvorno odražava svetlost dalekog Sunca. Osmatranja iz blizine išla su tome u prilog; za razliku od prašinastog Meseca, Evropa je bila blistavo bela, a pretežan deo površine stajao joj je prekriven sjajnim gromadama koje su nalikovale na nasukane ledene bregove. Gotovo izvesno, bili su sazdani od amonijaka i vode, koje Jupiterovo gravitaciono polje nekako nije uspelo da prigrabi.

Jedino duž polutara mogla se videti gola stena; tu se pružala neverovatno neravna ničija zemlja kanjona i raštrkanih, stenovitih masiva, koja je obrazovala tamniji pojas što je skroz opasivao mali svet. Postojalo je nekoliko udarnih kratera, ali nije bilo ni traga od vulkanske aktivnosti; Evropa očigledno nikada nije raspolagala unutrašnjim izvorima toplote.