2001: Odiseja u Svemiru

Najvećma su ga očaravali displeji EEG-a — elektronski potpisi triju ličnosti koje su jednom postojale i koje će jednog dana ponovo postojati. Bili su gotovo lišeni vršaka i dolja, električnih eksplozija koje su obeležavale delatnost budnog mozga — ili čak mozga u stanju normalnog spavanja. Ukoliko je i preostao neki delić svesti, on se nalazio izvan domašaja uređaja, ali i pamćenja.

Ovu poslednju činjenicu Boumen je znao iz ličnog iskustva. Pre no što je bio izabran za ovaj pohod, isprobane su njegove reakcije na hibernaciju. Posle toga, on nije bio siguran da li je izgubio nedelju dana života — ili je za isto razdoblje odložio konačni trenutak smtri.

Kada su mu elektrode postavljene na čelo i pošto je generator spavanja stao da šalje svoje impulse, pred očima mu se nakratko razigrala predstava kaleidoskopskih ustrojstava i pokretnih zvezda. Potom je sve to iščezlo i progutala ga je tmina. Uopšte nije osetio injekcije, a još manje prvi dodir studeni, dok mu se telesna temperatura spuštala ka nivou od svega nekoliko stepeni iznad tačke mržnjenja.

Probudio se sa utiskom da je koliko maločas sklopio oči. Ali znao je da je to privid; zbog nečega je bio uveren da su, u stvari, minule godine u međuvremenu.

Da li je misija izvršena? Jesu li već stigli do Saturna, obavili ispitivanje i vratili se u hibernaciju? Je li stiglo “Otkriće II” da ih vrati na Zemlju?

Ležao je u snolikoj omami, krajnje nesposoban da razabere koja su sećanja prava, a koja prividna. Otvorio je oči, ali se malo šta moglo videti osim zamućenog sazvežđa svetala koja su ga zbunjavala nekoliko minuta. A onda je shvatio da posmatra indikatorske svetiljke na brodskoj situacionoj tabli, ali bilo je nemoguće dovesti ih u žižu. Uskoro je odustao od pokušaja da to učini.

Preplavljivao ga je topao vazduh, odagnavajući mu studen iz udova. Bilo je tiho, osim što je iz zvučnika iza njegove glave dopirala neka podsticajna, blaga melodija. Lagano je postajala sve jača.

A onda mu se obrati jedan opušteni, prijateljski glas, za koji je on, međutim, znao da ga je sintetisao računar.

“Postaješ funkcionalan, Dejve. Nemoj ustajati niti činiti nagle kretnje. Ne pokušavaj da govoriš.”

Nemoj ustajati! — pomisli Boumen. Baš smešno. Sumnjao je da može i prstom da mrdne. Prilično se iznenadio kada je ustanovio da je to ipak u stanju da učini.

Osećao se sasvim zadovoljan, ali na izvestan omamljen, glupav način. Nejasno je znao da je spasilački brod morao stići, da je otpočeo postupak automatskog buđenja i da će uskoro videti druga ljudska bića. To je bilo lepo, ali ga zbog nečega nije uzbuđivalo.

A onda je osetio glad. Računar je, razume se, predvideo ovu potrebu.

“Kraj tvoje desne ruke nalazi se signalno dugme, Dejve. Ako si gladan, molim te da ga pritisneš.”

Boumen nagna prste da potraže unaokolo i oni uskoro napipaše izbočinu u obliku kruške. Potpuno ju je smeo sa uma, iako je morao znati da se ona nalazi tu. Koliko li je još samo stvari zaboravio: da li hibernacija možda briše pamćenje?

On pritisnu dugme i sačeka. Nekoliko minuta kasnije jedana metalna ruka pokrenu se iz kućišta i plastična cucla poče da mu se spušta ka usnama. Stao je halapljivo da usisava i topla, slatka tečnost poče da mu se sliva niz grlo, vraćajući mu izgubljenu snagu sa svakom kapi.

A onda se hranilica ponovo podiže i on opet ostade da spokojno počiva. Sada je bio kadar da pokreće ruke i noge; pomisao na koračanje više nije predstavljala nemoguć san.

Iako je osećao da mu se snaga brzo vraća, uopšte ne bi mario ako bi tu ostao doveka da leži kada više ne bi bilo spoljnjih podsticaja. A onda mu se obrati novi glas — ovog puta u potpunosti ljudski, a ne sazdan od električnih impulsa sabranih u celini u memoriji koja je bila više nego ljudska. Bio je to takođe poznat glas, premda je proteklo neko vreme pre no što ga je prepoznao.

“Zdravo, Dejve. Fino se povraćaš. Možeš sada da govoriš. Znaš li gde se nalaziš?”

Mozgao je oko toga neko vreme. Ako je stvarno na orbiti oko Saturna, šta se dogodilo tokom svih onih meseci od kako je krenuo sa Zemlje? Ponovo je počeo da se pita da li pati od amnezije. Paradoksalno, sama ova pomisao ga je ospokojila. Ako se mogao setiti reči “amnezija”, onda mu se mozak jamačno nalazi u dobrom stanju…

Ali još nije znao gde je, a govornik sa druge strane veze mora da je potpuno razumeo njegovu situaciju.

“Ne brini, Dejve. Ovde Frenk Pul. Posmatram tvoje srce i disanje — sve je savršeno normalno. Samo se opusti — polako. Sada ćemo otvoriti vrata i izvući te napolje.”

Blaga svetlost ispuni komoru; spram ulaza koji se sve više širio, on razabra obrise pokretnih obličja. I upravo tog časa sećanje mu se potpuno povrati i on shvati gde se, u stvari, nalazi.