2001: Odiseja u Svemiru

Frenk Pul imao je isti utisak i ponekad bi u šali požalio što se najbliži psihijatar nalazi udaljen od njih gotovo stotinu miliona milja. Ali ovo osećanje izdvojenosti i otuđenosti lako se moglo shvatiti i ono jamačno nije ukazivalo ni na kakvu abnomalnost. Za pedeset godina od kako su se ljudi vinuli u svemir, još nije bilo ovakve misije.

Ona je započeta pre pet godina kao “Projekat Jupiter”— prvo povratno putovanje broda sa ljudskom posadom do najveće među planetama. Letelica je već gotovo bila spremna za dvogodišnji pohod, kada je, krajnje neočekivano, došlo do promene profila misije.

“Otkriće” će, doduše, stići do Jupitera, ali neće se tu zaustaviti. Čak neće ni smanjiti brzinu dok bude hitalo kroz razuđen jovijanski satelitski sistem. Naprotiv — iskoristiće gravitaciono polje džinovskog sveta kao svojevrsnu praćku koja će ga hitnuti još dalje od Sunca. Slično kakvoj kometi, ono će se zaputiti ka spoljnjim područjima Sunčevog sistema, ka svom krajnjem odredištu, blistavom Saturnu opasanom prstenovima. I nikada se neće vratiti…

Za “Otkriće”, to će biti jednosmerno putovanje — ali njegova posada nipošto nije imala nameru da izvrši samoubistvo. Ako sve bude bilo u redu, oni će se vratiti na Zemlju kroz sedam godina — od kojih će pet proteći u magnovenju, u besanom spavanju hibernacije, dok budu čekali da ih izbavi još nenapravljeno “Otkriće II”.

No, glagol “izbaviti” pažljivo je izbegavan u svim iskazima i dokumentima Astronautičke agencije; on je pretpostavljao mogućnost pojave neke pogreške u planovima, tako da se u odobrenom žargonu radije koristila reč “pokupiti”. Ako nešto stvarno krene naopako, sasvim izvesno neće biti nikakve nade u izbavljanje, s obzirom na udaljenost od gotovo milijardu milja od Zemllje.

Bio je to sračunat rizik, baš kao i kod svih putovanja u nepoznato. Ali poluvekovno istraživanje pokazalo je da je veštački sprovedena hibernacija ljudi savršeno bezbedna, što je otvorilo nove mogućnosti u svemirskim putovanjima. Tek je, međutim, ovaj pohod trebalo da celu stvar stavi na najtežu probu.

Tri člana istraživačke ekipe, koji neće biti potrebni sve dok brod ne uđe na završnu orbitu oko Saturna, prespavaće celo putovanje do odredišta. Na ovaj način biće ušteđene tone hrane i drugih potrošnih dobara; gotovo je podjednako bila važna okolnost što će tim biti svež i poletan, neiznuren desetomesečnim putovanjem, kada bude trebalo da stupi u dejstvo.

“Otkriće” će ući na parkirnu orbitu oko Saturna, postavivši novi mesec džinovske planete. Kretaće se napred-nazad po dva miliona milja dugačkoj elipsi koja će ga na jednom kraju dovesti sasvim blizu Saturna, da bi ga potom zaputila preko orbita svih većih meseca. Imaće na raspolaganju stotinu dana da kartografišu i izučavaju jedan svet osamdeset puta prostraniji od Zemlje i okružen svitom od bar petnaest poznatih satelita — od kojih je jedan veliki poput planete Merkur.

Tu mora da se nahode čudesa koja se stolećima mogu izučavati; prva ekspedicija može da preduzme samo preliminarna izviđanja. Sve što ona bude otkrila biće radio-vezom upućeno na Zemlju; čak i ako se istraživači nikada ne vrate, njihova otkrića neće biti izgubljena.

Posle stotinu dana “Otkriće” će zamreti. Svi članovi posade otići će u hibernaciju; samo će ključni sistemi nastaviti da dejstvuju, a nad njima će bdeti neumorni elektronski mozak broda. Letelica će nastaviti da kruži oko Saturna po orbiti koja će u toj meri biti određena da će ljudi uvek tačno znati gde da potraže svog planetnog izaslanika, kako sada tako i kroz hiljadu godina. Ali kroz samo pet godina, prema sadašnjim planovima, tamo će prispeti “Otkriće II”. Čak i ako do tada protekne šest, sedam ili osam godina, usnulim putnicima biće svejedno. Za sve njih časovnik će stati, kao što je već stao za Vajtheda, Kaminskog i Hantera.

Ponekad je Boumen, kao zapovednik “Otktića”, zavideo svojoj trojici besvesnih kolega u zamrznutom spokoju hibernakuluma. Njih uopšte nije morila dosada, niti ih je opterećivala odgovornost; sve dok ne stignu do Saturna, spoljnji svet uopšte neće postojati za njih.

Ali taj svet bdeo je nad njima posredstvom njihovih biosenzornih displeja. Neupadljivo smešteno među mnogobrojnim instrumentima na kontrolnoj tabli, nalazilo se pet malih panela sa natpisima “Hanter”, “Vajthed”, “Kaminski”, “Pul” i “Boumen”. Poslednja dva bila su prazna i beživotna; njihovo vreme doći će tek kroz godinu dana. Ostali su sadržali sazvežđa sićušnih, zelenih svetala koja su obznanjivala da je sve u redu; uz to, na svakome je bio smešten mali displej preko koga su nizovi sjajnih linija pratili spore ritmove što su označavali bilo, disanje i moždanu delatnost.

Bilo je trenutaka kada je Boumen, iako potpuno svestan da je to sasvim nepotrebno — budući da bi se uzbuna oglasila istog trena čim bi nešto pošlo naopako — uključio i audio-izlaz. Stao bi da sluša, napola hipnotisan, beskrajno spore otkucaje srca svojih usnulih kolega, ne skidajući pogled sa tromih talasa koji su sinhrono marširali preko ekrana.