2001: Odiseja u Svemiru

Tu smo, dakle, pomisli Flojd, dok je autobus prolazio pokraj kupola pod pritiskom, približujući se ivici kratera. Bilo mu se ubrzalo kada se nagao napred da bi bolje video. Vozilo je oprezno stalo da se spušta rampom od utabane stene u unutrašnjosti kratera. I tu, baš kao što je video na fotografijama, nalazio se MNT-1.

Flojd se upilji, zažmirka, odmahnu glavom, pa se ponovo zagleda. Čak i pri blistavoj svetlosti Zemlje bilo je teško videti jasno objekt; prvi utisak koji je stekao bio je da mu je pred očima ravan pravougaonik koji kao da je isečen iz većeg komada indiga; izgledalo je kao da je potpuno lišen debljine. Razume se, posredi je bila optička varka; iako je posmatrao čvrsto telo, ono je odražavalo tako malo svetlosti da mu je mogao videti samo obrise.

Među putnicima je vladao potpuni muk dok se autobus spuštao u krater. Ispunjavalo ih je strahopoštovanje, ali i neverica — naprosto su odbijali da poveruju da je mrtvi Mesec od svih svetova mogao da iznedri ovo fantastično iznenađenje.

Autobus se zaustavio na dvadeset stopa od ploče, i to sa njene najšire strane, tako da su svi putnici mogli da je dobro osmotre. No, izuzev geomertijski savršenog oblika, malo se šta drugo moglo zapaziti. Nigde nije postojalo nikakvo obeležje, niti je krajnja, abonosna tmastost monolita ma gde bila narušena. Bila je to sama kristalizacija noći i Flojd se za trenutak zapita da li bi to ipak mogla biti neka izuzetna prirodna formacija koju su sazdali plamenovi i pritisci što su sudelovali u stvaranju Meseca. Ali ta daleka mogućnost, znao je, već je bila ispitana i odbačena.

Na neki signal, reflektori postavljeni po ivici kratera složno se upališe i sjajna svetlost Zemlje namah bi potrta znatno snažnijom blistavošću. U lunarnom vakuumu snopovi su, razume se, bili potpuno nevidljivi; obrazovali su preklapajuće elipse zaslepljujuće beline, usredsređene na monolit. Na mestima gde su ga dodirivale, njegova abonosna površina kao da ih je gutala.

Pandorin kovčeg, pomisli Flojd, uz iznenadno naviranje slutnje — koji čeka da ga otvori radoznao Čovek. Šta li će samo pronaći unutra?

13. SPORO SVITANJE

Glavna kupola pod pritiskom kod mesta na kome se nalazio MNT-1 imala je u prečniku samo dvadeset stopa, tako da je unutra bilo neugodno skučeno. Autobus, koji je sa njom bio povezan preko jedne od dve vazdušne komore, malo je povećao raspoloživi prostor, što je i te kako bilo dobrodošlo.

U poluloptastom balonu sa dvostrukim zidovima živelo je, radilo i spavalo šestoro naučnika i tehničara koji su bili stalno uključeni u projekat. Tu je takođe bio smešten pretežan deo njihove opreme i uređaja, sve zalihe koje se nisu mogle ostaviti u vakumu napolju, kuhinjska, kupatilska i klozetska postrojenja, geološki uzorci i jedan mali TV ekran posredstvom koga se lokalitet mogao držati pod stalnim nadzorom.

Flojd se nije iznenadio kada je Halvorsen izabrao da ostane u kupoli; on je izložio svoje stanovište uz zavidnu iskrenost.

“Za mene je skafander nužno zlo”, rekao je upravnik. “Oblačim ga samo četiri puta godišnje kada izlazim u tromesečne inspekcije. Ako nemate ništa protiv, sedeću ovde i posmatraću preko televizije.”

Jedan deo njegovih predrasuda sada je bio neopravdan, budući da su najnoviji modeli bili nesravnjivo udobniji od nezgrapnih oklopa koje su nosili prvi lunarni istraživači. Mogli su se navući za manje od jednog minuta, čak i bez pomoći sa strane, i bili su potpuno automatski. “Model pet”, u kome je Flojd sada bio brižljivo zaptiven, zaštitio bi ga i od najgorih uslova koji se mogu pojaviti na Mesecu, bilo danju ili noću.

U pratnji dr Majklsa, on uđe u malu vazdušnu komoru. Kada je dobovanje pumpi zamrlo, a njegov skafander se gotovo neprimetno ukrutio oko njega, on se najednom nađe optočen tišinom vakuuma.

Ovu tišinu prekide dobrodošli zvuk u skafandru.

“Je li pritisak u redu, dr Flojde? Dišete normalno?”

“Da — sve je kako treba.”

Pratilac mu pažljivo proveri pokazivače i ventile na spoljnjem delu skafandra, a onda reče:

“U redu — hajdemo.”

Spoljnja vrata se otvoriše i pred njima se pojavi prašinom prekriven Mesečev predeo, obasjan sjajem Zemlje.

Uz obazrive, gegave kretnje Flojd krenu za Majklsom iz komore. Nije bilo teško hodati; štaviše, pomalo paradoksalno, u skafandru se osećao prijatnije nego bilo kada od kako je stigao na Mesec. Dodatna težina ovog oklopa i blagi otpor koji je on pružao njegovim pokretima stvarali su izvestan privid izgubljene zemaljske gravitacije.

Prizor se promenio od kada je grupa stigla pre jedva jedan sat. Iako su zvezde i Zemljina polulopta bile u podjednakoj meri blistave, četrnaestodnevna lunarna noć bezmalo se okončala. Sjaj korone ličio je na lažno rađanje Meseca povrh istočnog neba — a onda, bez upozorenja, vrh radio-stuba stotinu stopa iznad Flojdove glave najednom kao da je buknuo plamenom u času kada je uhvatio prve zrake dole još skrivenog Sunca.