2001: Odiseja u Svemiru

Ali potpuno su smeli s uma takmace i uz ljutito režanje povukli su se kada su došli čovekoliki majmuni. I oni stadoše oprezno da kruže, držeći se podalje od opasnih rogova; a onda krenuše u napad motkama i kamanjem.

Nije to, doduše, bio odveć delotvoran i usaglašen napad; u času kada je nesrećna životinja bila dotučena, svetlosti je gotovo nestalo — a šakali su postajali sve odvažniji. Gleda-Mesec, raspet između straha i gladi, lagano shvati da se sav uloženi trud može pokazati uzaludan. Bilo je odveć opasno zadržavati se duže ovde.

A onda, ni prvi ni posledni put, on dokaza da je genije. Uz ogroman napor uobrazilje predočio je sebi mrtvu antilopu — u bezbednosti svoje pećine. Počeo je da je vuče prema pročelju stene; ubrzo, shvativši njegov naum, ostali mu pritekoše u pomoć.

Da je znao koliko će taj zadatak ispasti težak, nikada ga se ne bi latio. Samo su mu vlastita ogromna snaga i okretnost nasleđena od predaka koji su nastanjivali drveće omogućile da uzvuče truplo uz strmi obronak. U nekoliko navrata, plaćući od osujećenosti, gotovo je digao ruke od plena, ali tvrdoglavost podjednako duboko usađena kao i glad nije mu dala da klone duhom. Ostali su mu ponekad pomagali, a ponekad ga ometali; najčešće su mu samo stajali na putu. Ali stvar je konačno obavljena; izmrcvarena antilopa prevučena je preko ulaznog ruba pećine u času kada je poslednje rumenilo zašlog Sunca iščilelo sa neba — i gozba je počela.

Više časova kasnije, nažderan do pune sitosti, Gleda-Mesec se probudio. Ne znajući zašto, pridigao se u tami među opruženim telima svojih podjednako sitih sadruga i načuljio uši ka noći.

Nije se mogao čuti nikakav drugi zvuk osim teškog disanja oko njega; izgledalo je kao da ceo svet spava. Stene sa one strane ulaza u pećinu bile su blede poput kostiju pri blistavom sjaju Meseca koji je stajao visoko na nebu. Svaka pomisao na opasnost činila se beskrajno daleka.

A onda, negde iz daljine dopre zvuk šljunka koji se odronjava. Uplašen, ali i radoznao, Gleda-Mesec ispuza na ispust pred pećinom i baci pogled niz pročelje litice.

Ono što je ugledao ukočilo ga je od užasa, tako da nekoliko dugih sekundi nije bio kadar da se pokrene. Samo dvadeset stopa ispod njega, dva blistava, zlatna oka stajala su upravljena naviše, ka njemu; u toj meri su ga hipnotisala i ispunila strahom da gotovo uopšte nije bio svestan gipkog, prugastog tela iza njih, koje je glatko i bešumno klizilo sa stene na stenu. Leopard se nikada ranije nije popeo toliko visoko. Nije obratio pažnju na niže pećine, mada je morao biti svestan njihovih žitelja. Sada je, međutim, bio u potrazi za drugim plenom; pratio je krvavi trag koji je vodio uz pročelje litice okupano mesečinom.

Nekoliko sekundi kasnije noć je zaparalo užasno kričanje uzbunjenih čovekolikih majmuna iz gornje pećine. Leopard je srdito zarežao, shvativši da više ne može da računa na iznenađenje. Ali zbog toga nije usporio napredovanje, zato što je znao da nema čega da se boji.

Stigao je do ispusta i na trenutak se zaustavio na uskom, otvorenom prostoru. Miris krvi osećao se svuda unaokolo, ispunjavajući njegovu razjarenu, suženu svest samo jednom željom. A onda, ne oklevajući više, on bešumno uđe u pećinu.

I tu je načinio prvu grečku, jer kad je zakoračio izvan mesečine čak i njegove oči izvrsno prilagođene noći nisu uspele odmah da proniknu u tamu pećine. Čovekoliki majmuni mogli su da ga vide kako se delimično ocrtava spram otvora pećine jasnije nego što je on njih uspevao da razabere. Bili su užasnuti, ali ne više i sasvim bespomoćni.

Režeći i šibajući repom, pun nadmenog samopouzdanja, leopard krenu u potragu za mekom hranom za kojom je žudeo. Da je plen sreo na otvorenom, ne bi bilo nikakvih poteškoća; ali pošto su se sada čovekoliki majmuni našli u stupici, očaj im je ulio hrabrost da pokušaju nemoguće. A prvi put su raspolagali i sredstvima da u tome uspeju.

Leopard je shvatio da nešto nije kako treba kad je osetio udarac po glavi od koga se malo ošamutio. Zamahnuo je prednjom šapom i začuo krik agonije kada mu je kandža prošla kroz meko meso. Ali onda je usledio ljutiti bol kada mu se nešto oštro zarilo u slabine — jednom, dva puta i treći put. Načinio je nagli okret, ne bi li zahvatio senke koje su kričale i poigravale sa svih strana.

Ponovo je iskusio silovit udarac kada ga je nešto tresnulo preko njuške. Zubi mu zagrizoše jednu belu, pokretnu mrlju — ali to je bila samo beskorisna, suva kost. A onda usledi poslednje, neverovatno poniženje: neko je stao da ga vuče za koren repa.

Munjevito se okrenuo, odbacivši tog ludo odvažnog drznika do zida pećine. No, ma šta da je činio, nikako nije uspevao da se zaštiti od kiše udaraca kojima su ga obasipala gruba oružja u nespretnim, ali moćnim rukama. Režanje poče da menja ton, odražavajući najpre bol, pa uznemirenost i na kraju otvoreni užas. Neumoljivi lovac pretvorio se u žrtvu koja je očajnički pokušavala da nađe uzmak.