2001: Odiseja u Svemiru

Mlaznjak koji ga je hitro prevezao iz Vašingtona, posle ponoćnog sastanka sa predsednikom, sada se spuštao ka jednom od najpoznatijih, ali i najuzbudljivih predela na celom svetu. Pod njime su ležala prva dva pokolenja svemirske ere, prostirući se duž dvadeset milja floridske obale. Na jugu, oivičene treperavim, crvenim signalnim svetlima, nalazile su se džinovske rampe “Saturna” i “Neptuna” koje su uputile ljude ka planetama, da bi potom prešle u istoriju. Blizu obzorja, sličan kakvoj blistavoj, srebrnoj kuli obasjanoj svetlostima reflektora, stajao je poslednji od “Saturna V”, već skoro dvadeset godina nacionalni spomenik i odredište hodočasnika. Nedaleko odatle, ocrtavajući se spram neba poput planine koju je čovek načinio, uzdizala se neverovatna masa “Hangara za montažu letelica”, i dalje najveće pojedinačno zdanje na Zemlji.

Ali te stvari sada su pripadale prošlosti, a on je leteo ka budućnosti. Kada su se nagnuli, dr Flojd je uočio na tlu lavirint zgrada, potom veliku poletno-sletnu pistu, pa širok, besprekorno prav ožiljak preko ravnog floridskog predela — višestruke tračnice džinovske lansirne staze. Na njenom kraju, okružen vozilima i dizalicama, ležao je svemiroplan obasjan obiljem svetlosti, dok je unaokolo sve vrvelo od priprema za njegov novi polet ka zvezdama. Izgubivši najednom osećanje za perspektivu usled brzih promena brzine i visine, Flojd je zakratko stekao utisak da odozgo posmatra malog, srebrnog noćnog leptira, uhvaćenog u snop baterijske svetiljke.

A onda mu sićušne, uzmuvane prilike na tlu ponovo dočaraše prave razmere svemirske letelice; raspon krila u obliku uskog slova “V” mora da je dostizao dve stotine stopa. A to ogromno vozilo, reče Flojd u sebi s nevericom — ali i s ponosom — čeka na mene. Koliko je on znao, ovo je bilo prvi put da se priređuje cela misija samo da bi se jedan čovek prebacio do Meseca.

Iako je bilo dva časa ujutro, skupina izveštača i snimatelja presrela ga je na putu ka obasjanoj svemirskoj letelici “Orion III”. Poznavao je iz viđenja nekolicinu njih, budući da su mu, kao predsedniku Nacionalnog astronautičkog veća, konferencije za štampu sačinjavale deo života. Ovo, međutim, nije bilo ni vreme ni mesto da se jedna održi, a i on nije imao šta da kaže; ali bilo je važno ne uvrediti gospodu iz medija.

“Dr Flojde! Ja sam Džim Forster iz Asošijeted Njuza. Možete li nam nešto reći o ovom vašem letu?”

“Veoma mi je žao — ne mogu ništa da kažem.”

“Ali nedavno ste se sreli sa predsednikom, zar ne?” upita jedan poznati glas.

“Oh — zdravo, Majk. Bojim se da su vas ni zbog čega izvukli iz postelja. Neopozivo, bez izjave.”

“Možete li bar potvrditi ili poreći glasine o tome da je na Mesecu izbila neka epidemija?” upita jedan TV izveštač, uspevajući da ide uporedo sa Flojdom i da ga drži valjano kadriranog svojom minijaturnom TV kamerom.

“Žao mi je”, uzvrati Flojd, odmahnuvši glavom.

“Ali šta je sa karantinom?” upita jedan drugi izveštač. “Koliko će trajati?”

“I dalje bez komentara.”

“Dr Flojde”, upita jedna veoma niska i odlučna novinarka, “čime se uopšte može opravdati ovaj potpuni embargo na vesti sa Meseca? Ima li to veze sa političkom situacijom?”

“Kojom političkom situacijom?” upita Flojd oporim glasom. Tu i tamo se razleže smeh, a neko doviknu: “Srećan put, doktore!” — dok se on probijao ka prostorijama rampe za ukrcavanje.

Koliko mu je pamćenje sezalo, nije bila posredi toliko “situacija”, već stalna kriza. Počev od sedamdesetih godina, svet su opterećivala dva problema koja su, po nekoj ironiji, težila da se međusobno potru.

Iako je kontrola rađanja bila jevtina, pouzdana i prihvaćena od svih glavnih religija, usledila je prekasno; svetska populacija dostigla je već šest milijardi ljudi — a trećina njih živela je u kineskom carstvu. U nekim autoritarnim državama čak su doneti zakoni koji su ograničavali porodice na dvoje dece, ali se njihovo sprovođenje u delo pokazalo nepraktično. Kao ishod svega toga, nestašice hrane vladale su u svim zemljama; čak je i u Sjednjenim Državama bilo dana bez mesa, a predviđala se glad svetskih razmera kroz petnaest godina, uprkos junačkim nastojanjima da se kultiviše more i proizvodi sintetička hrana.

Iako je potreba za međunarodnom saradnjom bila hitnija nego ikad, ipak se broj granica nije nimalo smanjio u odnosu na prošla razdoblja. Ni posle milion godina ljudska rasa nije izgubila mnogo od svojih agresivnih nagona; duž simboličnih linija, vidljivih jedino političarima, trideset osam nuklearnih sila motrile su jedna na drugu ratoborno i pomno. U njihovim arsenalima bilo je zapretano dovoljno megatona da se zbriše čitava površinska kora planete. Iako se — nekim čudom — atomska oružja nisu koristila, ta situacija teško da je mogla večno potrajati.