Bodež snova

Luka ih provede kroz predstavu široko se smešeči i široko mašući rukama, duboko se klanjajući i kicoški zabacujući plašt, zastajkujući tu i tamo kako bi žongler ili skupina akrobata izveli tačkicu za njegove goste, međutim, osmeh mu se pretvori u kiselo mrštenje kada oni krenuše nazad, pa se udaljiše van njihovog vidnog polja. „Besplatan ulaz za njih, njihove muževe i žene, kao i svu decu“, procedi on Metu kroz zube, „i moram da se sklonim ako neki trgovac dođe niz drum. Nisu bili baš toliko grubi, ali nije im mnogo falilo, naročito ne onoj Majci Darvejl. Kao da bi ovo zrnce prašine moglo da privuče dovoljno trgovaca da napune ovo polje. Lopovi i prevaranti, Kautone.

Svi seljaci su lopovi i prevaranti, a pošten čovek kao ja prepušten im je na milost i nemilost.“

Ubrzo je krenuo da sabira koliko će moći da zaradi uprkos besplatnim ulaznicama, ali ni u jednom trenutku nije u potpunosti prestao da kuka, čak ni nakon što se red pred ulazom pružio skoro jednako koliko i u Džuradoru.

Samo je počeo da se žali zbog toga koliko bi zaradio da je još tri ili četiri dana ostao u gradu u kojem se proizvodi so. Sada se to pretvorilo u tri ili četiri dana, ali verovatno bi se on tu zadržao sve dok ljudima ne dosadi i dok se gomile posetilaca ne rastope kao lanjski sneg. Možda su ona tri Seanšanina posledica toga što je on ta’veren: To baš i nije verovatno, ali lepo je tako razmišljati o tome. To jest, sada kada je sve to u prošlosti.

Tako su putovali. U najboljem slučaju bedne tri ili možda četiri lige sporim korakom, a Luka je pritom obično nalazio neku varoš ili skup sela za koje je smatrao da pored njih mora da se stane. Mada, bolje je reći da je osećao kako ga njihovo srebro doziva. Čak i kada su prolazili pored obične selendre zbog koje ne vredi dizati zid, nikada nisu prelazili ni četiri lige pre nego što Luka ne naredi zaustavljanje. Nije imao namere da se bivak diže uz put. Ako već neće biti predstave, Luka je voleo da nađe neku čistinu gde se kola mogu poredati bez prevelike gužve, mada je bio spreman i da se u krajnjem slučaju pogađa s nekim seljakom za pravo da prenoće na nekorišćenom pašnjaku.

I da celog narednog dana gunđa oko tog troška, kao da ga je koštalo nešto više od jednog srebrnog marjaša. Luka se teško odvajao od para.

Povorke trgovačkih kola prolazile su pored njih u oba smera, krećući se prilično brzo i čak dižući oblačke prašine s druma od nabijene zemlje. Trgovci hoće da što pre dopreme svoju robu na tržnice. Povremeno su viđali i krparske karavane, četvrtastih kola jarkih kao bilo koja u predstavi, sa izuzetkom Lukinih. Za divno čudo, svi su išli prema Ebou Daru, mada su se oni kretali jednako sporo kao Luka. Bilo je malo verovatno da bi im pošlo za rukom da prestignu predstavu da dolaze iz suprotnog smera. Dve ili tri lige dnevno, a kockice su bile toliko glasne da se Met neprestano pitao šta li je iza naredne okuke ili šta ga sustiže s leđa. Osip je dobio od toga.

Prve noći, ispred Runijenskog Gaza, prišao je Aludri. Pored svojih jarko-plavih kola, podigla je mali platneni zabran, osam stopa visok, za puštanje svojih cvetova noći, pa se ispravila i ošinula ga pogledom kada je on zadigao platno i ušao. Zatvorena svetiljka na zemlji pored platnenog zida odavala je dovoljno svetlosti da je vidi kako drži tamnu kuglu veličine poveće dinje. Runijenski Gaz je veličine koja zavređuje samo jedan cvet noći. Ona otvori usta, sva nameračena da ga izgrdi. Čak ni Luki nije bilo dozvoljeno da tu ulazi.

„Potisne cevi“, on brzo reče, pokazujući metalom okovanu drvenu cev, njegove visine i skoro stopu široku, uspravljenu ispred nje na širokom drvenom postolju. „Zato ti je potreban zvonolivac. Da ti izlije potisne cevi od bronze. Samo što ne mogu da shvatim – šta će ti to?“ To mu se činilo kao besmislena zamisao – dvojica ljudi mogu uz malo truda jednu od onih njenih drvenih potisnih cevi utovariti u kola koja joj služe da prevozi njih i ostale svoje potrepštine; za bronzanu potisnu cev bila bi potrebna dizalica – ali to je jedino što mu je sinulo.

Pošto je svetiljka bila iza nje, lice joj je bilo skriveno senkama, tako da nije mogao da ga vidi, ali dugo je ćutala. „Kako pametan mladić“, naposletku kaza. Đinđuve u njenim brojnim pletenicama tiho zazveckaše kada ona odmahnu glavom. Zasmeja se tiho, grleno i baršunasto. „Ja, ja bi trebalo da pazim šta pričam. Uvek upadam u nevolje kada dajem obećanja pametnim mladićima. Ali nemoj da misliš da ću ti odati tajne od kojih ćeš pocrveneti – ne sada. Izgleda da već žongliraš s dve žene, a ja neću da se mnome žonglira.“

„Znači, u pravu sam?“ Jednom mu pođe za rukom da spreči da mu se glas oboji nevericom.

„Jesi“, odgovori mu ona – i nehajno mu baci cvet noći!