Bodež snova

Narednog jutra, taman što je sunce granulo i krenulo da se uspinje po nebu bez oblačaka, on je već sedeo na stepeništu svojih zelenih kola i oštrim nožem pažljivo deljao štap za luk – tu čovek mora da bude oprezan, skoro nežan; zbog nepažljivog zareza čitav posao može da propadne – kada Egeanin i Domon izađoše. Čudno, ali izgleda da su posebno pazili na to kako će se obući i da su odenuli svoju najbolju odeću, takvu kakva je. On nije jedini koji je u Džuradoru kupio tkaninu, ali bez obećanog Metovog zlata da ih požuruje, švalje su još šile odeću za Domona i Egeanin. Plavooka Seanšanka nosila je jarkozelenu haljinu bogato izvezenu sićušnim belim i žutim cvećem po visokom okovratniku i niz rukave. Cvetna marama držala joj je dugu crnu periku na mestu. Domon, koji je s veoma kratkom kosom i onom ilijanskom bradom što gornju usnu ostavlja golom izgledao veoma čudno, očetkao je svoj iznošeni smeđi kaput tako da je čak izgledao pomalo uredno. Proguraše se pored Meta i žurnim korakom odoše dalje, ne rekavši ni reč, a on o tome više nije ni razmišljao sve dok se sat vremena ili tako nešto kasnije nisu vratili i obznanili da su bili u selu i da ih je Majka Darvejl venčala.

Nije mogao a da se ne zablene u njih. Egeanino strogo lice i oštar pogled dobre su naznake njene naravi. Šta je Domona nagnalo da se oženi tom ženom? Pametnije mu je bilo da se oženi medvedom. Shvativši da je Ilijanac počeo da ga mrko gleda, žurno skoči na noge i pristojno se pokloni preko štapa. „Čestitam, gazda Domone. Čestitam, gazdarice Domon. Svetlost vas oboje obasjala.“ Šta drugo da kaže?

Domon nastavi da ga strelja pogledom, kao da mu je pročitao misli, a Egeanin frknu. „Ime mi je Lejlvin Bezbrodna, Kautone“, otegnuto mu kaza. „To je ime koje mi je dato i ime s kojim ću umreti. Dobro je to ime, pošto mi je pomoglo da donesem odluku koju je trebalo da donesem pre više nedelja.“ Namršti se, pa pogleda Domona postrance. „Razumeš zašto nisam mogla da uzmem tvoje ime, zar ne, Bejle?“

„Ne, curo“, nežno joj odgovori Domon, hvatajući je za rame svojom pozamašnom šakom, „ali uzeću te s bilo kak’im imenom koje ’oćeš, sve dok ćeš da mi budeš žena. To sam ti kazao.“ Ona se nasmeši i spusti svoju ruku preko njegove, a onda se i on osmehnu. Svetlosti, muka mu je od njih dvoje. Ako čovek od braka počne da se smejulji kao pijan... Pa, to se Metu Kautonu neće desiti. Možda je skoro pa venčan, ali Met Kauton nikada neće početi da se tako glupira.

I tako je završio u jednom šatoru sa zelenim prugama, ne preterano velikom, koji je pripadao dvojici braće, vitkih Domanaca koji su gutali vatru i mačeve. Čak je i Tom priznao da su Balat i Abar dobri, a i ostali izvođači ih veoma vole, tako da im je bilo lako da nađu gde će da noće – ali taj šator ga je koštao koliko kola! Svi su znali da on ima zlata za bacanje, pa su ta dvojica samo uzdahnuli zbog toga što moraju da se odreknu svog toplog doma kada je on pokušao da im ubije cenu. Pa, novopečenoj mladi i mladoženji potrebno je da budu sami, a njemu je više nego drago da im obezbedi tu samoću, samo da ne mora da ih gleda kako blenu jedno u drugo. Sem toga, muka mu je više od toga da na smenu spava na podu. U šatoru će bar svake noći imati svoj ležaj – ma koliko uzan i tvrd, ali ipak će biti mekši od patosa – a pošto će u šatoru boraviti samo on, imaće više prostora nego u kolima čak i nakon što unese u šator ostatak svoje odeće i potrpa je u dva mesingom okovana kovčega. Ima umivaonik koji je samo njegov, stolicu pravog naslona koja nije preterano klimava, jednu izdržljivu stoličicu i sto dovoljno velik da na njega stanu tanjir, čaša i dve pristojne mesingane svetiljke. Kovčeg sa zlatom ostavio je u zelenim kolima. Samo bi budala pokušala da opljačka Domona. Samo bi luđak pokušao da opljačka Egeanin. Lejlvin, ako je već uporna u nameri da je tako oslovljava, mada je i dalje siguran kako će se vremenom prizvati pameti. Nakon prve noći provedene blizu kola u kojima su Aes Sedai, pošto je polovinu te noći lisičja glava bila hladna, premestio je šator tako da bude okrenut prema Tuoninim kolima, i to tako što se postarao da Crvenruke počnu da ga podižu pre nego što iko drugi stigne da zauzme taj prostor.

„Hoćeš li ti sada da mi budeš stražar?“, hlacjno ga je upitala Tuon kada je prvi put videla šator.

„Ne“, odgovori joj on. „Samo se nadam da ću te češće viđati, makar na tren.“ Bila je to svetla istina – pa, delimično je premestio šator i da bi pobegao od Aes Sedai, ali i ono drugo je bilo istina – ali žena je promrdala prste ka Selukiji i njih dve su se zakikotale kao lude pre nego što su se pribrale i vratile u izbledela purpurna kola, dostojanstvene kao u kraljevskoj povorci. Žene!