Bodež snova

Nastavio je da svakog podneva obeduje spjom, ako nisu bili u putu, a na njihove večernje igre kamenova počeo je da dolazi ranije, kako bi morala i tada da ga hrani. Svetla je istina da je žena napola osvojena ako redovno hrani čoveka. U najmanju ruku, obedovao je s njom kada ga je puštala da joj uđe u kola. Jedne noći je zatekao zamandaljena vrata i ma koliko pričao i moljakao, nije mogao naterati ni nju ni Selukiju da ih otvore. Izgleda da je preko dana unutra uletela neka ptica, što je navodno loše znamenje, tako da su njih dve morale da provedu noć u molitvi i promišljanju kako bi izbegle nekakvo zlo. Izgleda da živote napola vode u skladu sa čudnim praznovericama. Ili Tuon ili Selukija napravile bi čudne znakove rukama kada bi ugledale pocepanu paukovu mrežu, u kojoj je pauk još ostao – a Tuon mu je objasnila, glasom ozbiljnim kao da priča nešto pametno – da čišćenje paukove mreže pre nego što se iz nje nežno ne istera pauk neumitno dovodi do smrti nekoga ko ti je blizak, i to za manje od mesec dana. Ako vide da jato ptica oko nekog mesta načini više od jednog kruga, predvideće oluju – ili će povući prst kroz red mrava u pokretu, odbrojati koliko je mravima potrebno da ponovo uspostave red, pa na osnovu toga predvideti koliko će dana lepo vreme trajati, a nema veze što to ne radi tako. O, tri dana nakon onih ptica – reč je bila o vranama, što je samo po sebi bilo sasvim dovoljno uznemirujuće – pala je kiša, ali nije bilo ni blizu oluje, već je samo bio tmuran i pomalo kišovit dan.

„Selukija je očigledno pogrešno prebrajala mrave“, kazala mu je Tuon, stavljajući beli kamen na tablu onim neobično skladnim krivljenjem prstiju. Selukija, odevena u belu bluzu i razdeljene smeđe suknje, samo je klimnula gledajući ovoj preko ramena. Kao i obično, povezala je kratku zlatnu kosu, čak i unutra, a tog dana marama beše od crveno-zlatne svile. Tuon je sva bila u plavoj svili, u neobično skrojenom kaputu koji joj je prekrivao bokove i u razdeljenim suknjama tako uzanim da su ličile na šalvare. Prilično je vremena potrošila na to da do tančina uputi švalje kako da joj sašiju odeću, a malo je te odeće ličilo na bilo šta što je on u životu video. Pretpostavljao je da je reč o odeći kakvu Seanšani nose, mada je naručila i da joj se sašije nekoliko haljina za jahanje koje neće biti upadljive, da ih nosi kada izlazi. Kišica je lagano dobovala po krovu kola. „Ono što su nam ptice kazale očigledno se izmenilo zbog mrava. To nikada nije jednostavno, Igračko. Moraš da naučiš te stvari. Neću da mi budeš neuk.“

Met klimnu kao da to ima savršenog smisla, pa spusti svoj crni kamen. A ona je njegovu nelagodnost zbog vrana i gavranova zvala sujeverjem! Korisna je veština znati kada da pred ženama držiš jezik za zubima. I pred muškarcima, ali više kada si okružen ženama. S popriličnom sigurnošću može da se oceni šta će razljutiti nekog muškarca.

Ali razgovor s njom može biti opasan i na druge načine. „Šta znaš o Ponovorođenom Zmaju?“, upitala ga je jedne druge večeri.

On se zagrcnu vinom, a uskomešale boje u njegovom mozgu raspršiše se od kašljanja. Vino je svejedno bilo još malo pa sirće, ali u poslednje vreme se čak i Nerim mučio da nađe dobru berbu. „Pa, on je Ponovorođeni Zmaj“, kaza kada mu se povrati moć govora, jednom rukom brišući vino s brade. Na tren ugleda Randa kako jede za velikim tamnim stolom. „Šta tu ima da se zna?“ Selukija mu vešto napuni pehar.

„Mnogo toga, Igračko. Kao prvo, mora da klekne pred Kristalnim prestolom pre Tarmon Gai’dona. Proročanstva to jasno kažu, ali nije mi pošlo za rukom da saznam gde je. To postaje još hitnije ako je on dunuo u Rog Valera, kako pretpostavljam da se desilo.“

„Rog Valera?“, slabašno upita on. Šta stoji u Proročanstvima? „Znači, pronađen je?“

„Mora da jeste, ako je neko dunuo u njega, zar ne?“, ona zajedljivo otegnu. „Izveštaji koje sam videla iz mesta gde se to dogodilo, mesta po imenu Falme, veoma su uznemirujući. Veoma uznemirujući. Nalaženje onoga ko je dunuo u Rog, bio to muškarac ili žena, može biti jednako važno kao pronalaženje samog Ponovorođenog Zmaja. Igračko, hoćeš li ti da odigraš taj kamen ili nećeš?“

On odigra kamen, ali toliko je bio uzdrman da su se boje uskomešale i raspršile a da nisu obrazovale nikakvu sliku. Zapravo, jedva mu je uspelo da izvuče nerešeno iz gotovo sigurne pobede.

„Na kraju si baš loše igrao“, promrmlja Tuon, zamišljeno se mršteći na tablu, sada ravnomerno izdeljenu crnim i belim kamenovima. Skoro je mogao da vidi kako ona pokušava da se seti o čemu su to pričali kada je počeo da igra loše. Razgovor s njom je kao šetnja rubom litice koja se mrvi. Jedan pogrešan korak i Met Kauton će biti mrtav kao prošlogodišnja ovčetina. Samo, mora da hoda tom liticom. Nema krvavog izbora. O, uživa on u tome – na neki način. Što više vremena provodi s njom, to mu se pruža više mogućnosti da dobro upamti to srcoliko lice, dovoljno dobro da može da ga vidi čim sklopi oči. Ali uvek ga čeka taj pogrešan korak. Skoro da i njega može da nazre.