Bodež snova

Kada su odmakli od polja gde se priredba utaborila, Tuon je neko vreme brijača korakom terala putem, a onda ga poterala u kas, pa u laki galop. Put je tu bio od nabijene žute ilovače, načičkane rubovima stare kaldrme – ali nije predstavljao nikakvu muku za dobro potkovanog konja, a on se postarao da brijač bude odlično potkovan. Met je držao Kockicu uz bok s Tuoninim konjem, čisto zbog toga što mu je pričinjavalo zadovoljstvo da je gleda kako se smeši. Kada Tuon uživa u nečemu, zaboravlja na strogost, već joj lice blista od čiste razdraganosti. Mada nije bilo tako lako gledati je, pošto je Selukija držala šarca između njih. Žutokosa žena bila je zastrašujuće dobra pratilja i, sudeći po tome kako ga je gledala ispod oka i smejuljila se, veoma je uživala u tome da ga osujećuje.

U početku su imali put samo za sebe, ako se izuzme nekoliko seljačkih taljiga, ali nakon izvesnog vremena ispred njih se pojavi povorka krparskih kola, drečavo obojenih i lakiranih, koja su se drugom stranom druma lagano kotrljala ka jugu, dok su uz kola trčali ogromni psi. Ti psi su jedina zaštita koju Krpari imaju. Vozar čeonih kola, crvenih kao Lukini kaputi, opervaženih žutom i s jarkim zeleno-žutim točkovima, napola je ustao i pogledao ka Metu, a onda opet seo i kazao nešto ženi pored sebe, nesumnjivo ohrabren time što su u Metovom društvu dve žene. Krpari moraju da budu oprezni. Čitava ta povorka bi poterala konje i pobegla od jednog jedinog čoveka ako pomisle da im taj smera zlo. /

Met klimnu tom čoveku kada kola počeše da prolaze pored njih. Vitki sedokosi čovek nosio je kaput visokog okovratnika, zelen kao točkovi njegovih kola, a žena mu beše u haljini s plavim prugama različitih preliva, mahom dovoljno jarkih da ih oblače izvođači iz predstave. Sedokosi čovek diže ruku da mu mahne...

A Tuon odjednom okrenu brijača i potera ga punim galopom u drveće, tako da se plašt zavijori za njom. Za tren oka, Selukija potera svog šarca da je sledi. Zgrabivši šešir da ga ne bi izgubio, Met okrenu Kockicu i pođe za njima. Iz kola se začu vika, ali on nije obraćao pažnju. U potpunosti se usredsredio na Tuon. Priželjkivao je da zna šta je to namerila. Ne da pobegne od njega, u to je siguran. Verovatno samo pokušava da ga natera da počupa svu kosu. Ako je tako, onda je na dobrom putu da u tome uspe.

Kockica brzo sustiže i prestiže šarca, ostavljajući namrštenu Selukiju da šiba uzdama svog konja, ali Tuon i njen brijač zadržale su vodstvo dok je zatalasani krajolik postajao brdovit. Preplašene ptice dizale su se u vazduh ispod konjskih kopita: jata gugutki i prepelica, a ponekad i neki tetreb. Sve što je potrebno da bi se dogodila nedaća jeste da se kobila uplaši neke od tih ptica. I najbolje uvežbani konj može se propeti i pasti kada mu ptica izleti pod kopitom. Da bude još gore, Tuon je jahala kao sumanuta, ne usporavajući, skrećući s prave putanje samo kada je žbunje bilo pregusto i skačući preko stabala koja su izvalile neke davne oluje, kao da ima blage predstave šta je na drugoj strani. Pa, i on je morao da jaše sumanuto kako bi je pratio, mada se leckao svaki put kada bi poterao Kockicu da preskoči deblo. Neka su bila debela koliko on beše visok. Mamuzao je petama svog škopca, terajući ga da galopira brže, mada je znao da se Kockica upinje iz petnih žila. Predobro je odabrao onog krvavog brijača. Sve više i više, jurili su kroz šumu.

Naglo kako je i otpočela suludi galop, Tuon je zauzdala kobilu, dobranih milju daleko od puta. Tu je drveće bilo staro a stabla široko razmaknuta jedno od drugog – crni borovi četrdeset stopa visoki i hrastovi širokih krošanja, granja koje se povijalo do zemlje pre nego što se opet digne ka nebu, toliko široki da bi se od njegovog poprečnog preseka mogli napraviti stolovi za kojim desetina ljudi može udobno sedeti. Guste puzavice pokrivale su napola ukopano stenje i kamenje koje je štrčalo iz zemlje, ali sem toga samo se nešto malo korova probijalo kroz naslage opalog lišća. Hrastovi te veličine ubijaju sve manje biljke pod sobom.

„Konj ti je bolji nego što izgleda“, reče mu ludača tapšući svoju kobilu po vratu, kada on stiže do nje. O, ma sva je bila nevina, kao da je samo pošla na prijatno jahanje. „Možda zaista imaš dobro oko.“ Pošto joj je kapuljača spala s glave, videlo se kako joj kratka kosa blista kao crna svila. On jedva potisnu želju da je pomazi po njoj.