Bodež snova

Tragač na to stade, pa viknu psima da sednu. Krupne životinje skljokaše se na zemlju, dahćući i isplazivši jezike, a ljudi nastaviše sporijim korakom. Nijedan od njih nije nosio ni štapić, i mada Met pri sebi nije imao nikakvo oružje koje se videlo, svejedno su ga zabrinuto odmeravali. Muškarci se okupiše oko njega, a žene oko Tuon i Selukije. U tome nije bilo nikakve pretnje, ali Tuon i Selukija su odjednom bile odvojene od njega, tako da Krparke mogu da ih propitaju. Njemu odjednom sinu kako bi Tuon možda mogla pomisliti da bi bila zanimljiva igra kada bi ustvrdila kako je on pokušavao da joj se nametne. Ona i Selukija bi odjahale dok bi on pokušavao da se progura pored Krpara što se tiskaju oko njega i Kockice, tako da ne može da se popne u sedlo. To je sve što bi oni učinili, ali ako on ne bi bio voljan da se silom probije između njih, mogli bi tu satima da ga zadržavaju kako bi ovim dvema dali vremena da „pobegnu“.

Sedokosi čovek se pokloni, šaka pribijenih uz grudi. „Mir na tebe i tvoje, milostivi. Oprosti ako smetamo, ali bojali smo se da su naši psi uplašili gospama konje.“

Met odgovori istovetnim naklonom. „Mir uvek bio na tebi, Tragaču, i na svem Narodu. Konji ovih gospi nisu se uplašili. Gospe ponekad umeju da budu... plahovite.“ Šta li to žene pričaju? Pokuša da ih prisluškuje, ali samo su tiho mrmljale.

„Znaš nešto o Narodu, milostivi?“ Tragač je zvučao iznenađeno – i to s punim pravom. Tuata’an se drže podalje od svih naseobina većih od osrednjeg sela. Retko imaju prilike da susretnu nekoga u svilenom kaputu.

„Samo malčice“, odgovori Met. Baš malčice. Seća se susreta s Krparima, ali on sam nikada u životu nije razgovarao s nekim od njih. Šta li one krvave žene pričaju? „Hoćeš li da mi odgovoriš na jedno pitanje? U proteklih nekoliko dana video sam čitav niz vaših karavana, daleko više nego što sam očekivao, kako svi putuju prema Ebou Daru. Postoji li neki razlog za to?“

Čovek se pokoleba, bacajući pogled ka ženama. I dalje su ćućorile, tako da se on začelo pitao šta toliko imaju da pričaju. Naposletku, potreban je svega tren da se kaže da, potrebna mi je pomoć, ili suprotno. „To je zbog ljudi koji se zovu Seanšani, milostivi“, naposletku odgovori. „Među Narodom se širi glas da je pod seanšanskom vlašću bezbedno i da za sve važi isti zakon. Drugde... Razumeš li me, milostivi?“

Met ga je razumeo. Baš kao članovi putujuće predstave, Krpari su stranci kud god da odu, ili još gore, stranci koje nezasluženo bije glas da su lopovi – pa, oni ne kradu ništa češće od ikoga drugog – i zasluženi: da pokušavaju da namame mladež da im se pridruži. A povrh svega toga, za Krpare ne dolazi u obzir da se suprotstave ako iko pokuša da ih opljačka ili otera. „Čuvaj se, Tragaču. Njihova bezbednost ima svoju cenu, a neki od njihovih zakona sasvim su strogi. Znaš šta rade sa ženama koje mogu da usmeravaju?“

„Hvala ti na zabrinutosti, milostivi“, mirno mu odvrati čovek, „ali malo naših žena ikada počne da usmerava, a ako se to i desi, učinićemo ono što uvek radimo i odvešćemo je u Tar Valon.“

Odjednom, žene prasnuše u grohotan smeh. Tragač se vidljivo opusti. Ako se žene smeju, Met nije čovek koji će ih tući ili ubiti zato što su mu se isprečile. Što se Meta tiče, on se namrštio. U njihovom smehu nije bilo ničeg što mu se dopalo.

Krpari odoše nakon što se Tragač još jednom izvinio što im je smetao, ali žene nastaviše da se osvrću i smeju, zaklanjajući usta šakama. Neki od muškaraca približiše im se dok su hodali, očigledno zapitkujući, ali žene samo odmahnuše glavama. Pa se ponovo osvrnuše, smejući se.

„Šta si im rekla?“, ozlojeđeno upita Met.

„O, to se tebe ne tiče, zar ne, Igračko?" odgovori Tuon, a Selukija se zasmeja. O, kao neka krvava zla rospija. Zaključio je da mu je bolje da ne zna. Žene čisto uživaju u bockanju muškaraca.

9 Kratka staza

Naravno, Tuon i Selukija nisu bile jedine žene koje su Metu zagorčavale život. Ponekad mu se čini kao da mu većinu nevolja u životu prave žene, što uopšte ne može da razume, budući da uvek pokušava da se prema njima ponaša kako treba. Čak mu je i Egeanin zagorčavala život, mada u najmanjoj meri.

„Bila sam u pravu. Ti zaista misliš da se možeš oženiti njom“, otegnuto mu je odgovorila kada ju je zamolio za pomoć s Tuon. Ona i Domon sedeli su zagrljeni na stepeništu svojih kola. Iz Domonove lule dizao se pramičak dima. Bila je sredina jutra, a dan je bio lep, mada su se oblaci prikupljali i pretili da će kasnije pasti kiša, a izvođači su uveseljavali žitelje četiri seoceta koja su zajedno po veličini možda bila ravna Runijenskom Gazu. Met nije imao nikakve želje da to gleda. O, i dalje uživa u gledanju artistkinja, a još više kada je reč o akrobatkinjama i onima što se prevrću preko glave, ali kada čovek svakoga dana gleda žonglere i gutače vatre, kao i njima slične stvari, čak i Mijora i njeni leopardi na kraju postanu, pa, manje zanimljivi ako već ne uobičajeni.