Bodež snova

„Kautone, šta se tamo dogodilo?" odlučno htede da čuje Blerik, sevajući pogledom iz tih svojih plavih očiju toliko oštro kao da će raseći rupe u njemu. Neznatno viši, obrijao je svoj šijenarski perčin i nimalo nije bio srećan zbog kratke kose na glavi.

„Jesi li ti bio umešan u to?“, ledeno upita Fen.

„A kako bih mogao biti?" odgovori Met, trčkarajući niz stepenište kao da od njega nema bezbrižnijeg čoveka na svetu. „Ako niste primetili, ona je Aes Sedai. A ako već hoćete da znate šta se desilo, predlažem vam da je pitate. Nisam toliko vunoglav da o tome pričam, pravo da vam kažem. Samo, ne bih je pitao baš sada. Još se raspravljaju. Iskoristio sam priliku da uteknem dok mi je koža još čitava.“

To možda nije bio najbolji izbor reči. Dva Zaštitnika još se više smrknuše, ma koliko to delovalo nemoguće. Ali pustiše ga da ode svojim putem, a da nije morao da povadi noževe. Bar toliko. A nijedan ni drugi nisu pokazivali preteranu volju da uđu u kola. Umesto toga, sedoše na stepenište da čekaju, kao prave budale. Čisto je sumnjao da će Džolina biti otvorena s njima, ali možda se istrese na njih dvojicu zbog toga što znaju šta se desilo. Da je on na njihovom mestu, našao bi sebi posla daleko od tih kola, u trajanju od... o, recimo mesec ili dva. To bi možda pomoglo. Malčice. Žene neke stvari dugo pamte. Ubuduće će morati da pripazi na Džolinu i da se stalno osvrće – ali vredelo je.

Sa Seanšanima ulogorenim preko puta i Aes Sedai koje se svađaju i ženama koje usmeravaju kao da nikada u životu za Seanšane ni čule nisu, kao i sa onim kockicama koje mu i dalje zveče u glavi, čak ni to što je te večeri dva puta dobio Tuon u kamenovima nije moglo da ga razvedri, već je i dalje brinuo i bio na oprezu. Otišao je na spavanje – na podu, pošto je na Domona bio red da spava u drugom krevetu; Egeanin uvek spava u prvom – a kockice su mu i dalje zvečale po lobanji, ali nekako je bio siguran da će sutrašnji dan biti bolji od današnjeg. Pa, on nikada ne tvrdi da je uvek u pravu. Samo bi voleo da ne greši toliko često.

8 Zmajska jaja

Luka je naredio učesnicima predstave da dižu logor, da sruše veliki platneni zid i sve natrpaju na kola, i to dok sutradan još nije čestito ni svanulo. Upravo je ta dreka i buka probudila Meta, ošamućenog i ukočenog od spavanja na podu. Nije ni mogao da spava kako treba od onih krvavih kockica. Od njih čovek sanja snove zbog kojih nikako ne može da se naspava i odmori. Luka je noseći svetiljku na sve strane trčao u košulji, izdajući naređenja i vrlo verovatno više smetajući nego ubrzavajući stvari, ali Petra – toliko širok da deluje četvrtasto, mada nije baš toliko niži od Meta – zastao je u uprezanju zaprege od četiri konja za svoja i Klarinina kola i objasnio mu šta se dešava. Mesec u opadanju bio je nisko na obzorju i napola skriven drvećem, tako da je svetiljka na vozarevom sedištu bila jedni izvor svetlosti – treperava lokvica žutila, koja se više od stotinu puta ponavljala širom logora. Klarina je otišla da prošeta pse, budući da će veći deo tog dana provesti u kolima.

„Juče...“ Snagator odmahnu glavom i potapša najbližu životinju, koja je strpljivo čekala da se prikopča poslednji remen, kao da je konj pokazao neki znak uzemirenosti. Možda njega muče živci. Noč je bila samo sveža – nije bilo zaista hladno – ali on je bio umotan u tamni kaput, a na glavi je imao pletenu kapu. Žena mu se brine da će se razboleti od promaje ili prehlade, pa se stara da se to ne desi. „Pa, vidiš, mi smo svuda stranci, a mnogo ljudi misli kako strance može da iskoristi. Ali ako pustimo jednog da se izvuče s tim, naredni put će to pokušati desetorica, ako ne i njih stotinu. Ponekad će mesni sudija, ili čovek koji je najbliži tome, poštovati zakon i kada je reč o nama – ali samo ponekad. To je stoga što smo mi stranci, i otići ćemo sutradan ili prekosutra, a svi svejedno znaju da stranci obično nemaju dobre namere. I zato moramo da držimo do sebe i da se borimo za svoja prava, ako je to potrebno. Ali kada to jednom uradiš, vreme je da se krene dalje. To važi sada, baš kao što je važilo kada nas je bilo svega nekoliko desetina s Lukom, uključujući i konjušare, mada bismo tada krenuli čim su oni vojnici otišli. U to vreme nije se ostajalo bez toliko para kada se na brzinu pokupimo i odemo“, zajedljivo reče, pa odmahnu glavom, možda zbog Lukine pohlepe a možda i zbog toga što se predstava toliko povećala, a onda je nastavio: