Bodež snova

Odmah severno od Almizara, kameni zidovi koji su omeđavali sedam ili osam polja sklonjeni su da bi se obrazovao jedan dug potez gole zemlje koja kao da je bila temeljno uzdrljana po površini. Jedno veliko neobično stvorenje na čijim je leđima čučalo dvoje ljudi s namaknutim kapuljačama nezgrapno je trčalo duž tog poteza, nošeno dvema nogama koje kao da su bile suviše vretenaste za njegovu veličinu. Zapravo, „čudno“ teško da može da ga opiše. Glatke kože sive i debele, taj stvor je bio veći od konja – i to ne računajući dugi zmijoliki vrat i tanki, još duži rep koji se ukočeno pružao za njim. Dok je trčao, mlatio je krilima nalik na krila šišmiša, koja su se širila toliko da su po širini bila ravna većini rečnih plovila. Imao je i ranije prilike da vidi takve životinje, ali samo kako lete u daljini. Tajli mu je kazala da se zovu rakeni. Stvorenje se lagano vinu u vazduh, jedva uspevajući da ne udari u krošnje drveća u jednom gaju na kraju zemljanog poteza. Okrenu glavu kako bi pogledom pratio rakena koji se lagano uspinjao ka nebu, u letu nimalo nespretan. Kako bi samo bilo leteti na jednom od njih. Ali smesta uguši tu misao, posramljen i besan na sebe zbog toga što je dopustio da mu to skrene pažnju.

General-barjaktarka malčice zauzda svog riđana kako bi usporio korak i namršti se na to polje. Na suprotnom kraju, neki ljudi su hranili još četiri te čudne životinje, držeći im velike kotarice da iz njih jedu. Rogate gubice zabijale su se u kotarice i rožnata usta proždirala hranu. Perin nije želeo ni da razmišlja o tome šta stvorenje koje tako izgleda zapravo jede. „Trebalo bi da ovde ima više rakena“, promrmlja ona. „Ako su ovo svi...“

„Uzećemo koliko možemo i nastaviti dalje“, reče joj on. „A ako dođe do toga, nećemo povesti nijednog. Već znamo gde su Šaidoi.“

„Volim da znam ako mi nešto prilazi s leđa“, zajedljivo mu odvrati ona i ponovo potera konja brže.

Ispred jednog obližnjeg imanja, koje su izgleda preuzeli Seanšani, desetak ili tako nešto vojnika kockalo se za stolovima naredanim kud koji ispred kuće pokrivene rogozinom. Daleko više vojnika je ulazilo u jedan ambar sazidan od kamena i izlazilo odatle, mada on nije video ni traga ni glasa od konja, izuzev jedne zaprege u kolima iz kojih su dva čoveka u odeći od grube vune istovarala sanduke, burad i vreće. Perin je bar pretpostavljao da su to vojnici. Skoro polovina njih bile su žene, a muškarci su bili mahom jednako niski kao one, a mršaviji ako su i bili viši. Niko od njih nije nosio mač, ali svi su bili u uskim nebeskoplavim kaputima i svi su imali po dva noža u kanijama zašivenim za uzane čizme. Istovetna odeća znači da je reč o vojnicima.

Met bi se savršeno uklopio u ovu gomilu, pomislio je, gledajući ih kako se smeju zbog dobrih bacanja i ječe nad lošim. One boje mu se uskomešaše u glavi i na tren ugleda Meta kako jaše u šumu na čelu povorke konjanika i tovarnih konja. Samo na tren, pre nego što odagna tu sliku i ne razmišljajući o tome šta će Met u šumi ili ko je to s njim. Samo je Faila bitna. Tog jutra je zavezao pedeset prvi čvor na kožnoj vrpci koju nosi u džepu. Zarobljenica je pedeset jedan dan. Bar se on nada da je zarobljenica. To bi značilo da je još živa i da može da je izbavi. Ako je mrtva... Šaka mu se tako snažno stisnu oko držalja čekića koji mu je visio za pojasom, da ga zglavci zaboleše.

I tada shvati da ga general-barjaktarka i Mišima gledaju – Mišima oprezno, ruke veoma blizu balčaka, a Tajli zamišljeno. Krhko savezništvo, s malo poverenja na obe strane. „Na tren mi se učinilo da se možda spremaš da pobiješ letače“, ona mu tiho kaza. „Imaš moju reč – oslobodićemo tvoju ženu. Ili ćemo je osvetiti.“

Perin drhtavo uzdahnu i pusti čekić. Faila mora da je živa. Alis je kazala da je Faila pod njenom zaštitom. Ali koliko zaštite može da pruži jedna Aes Sedai koja i sama nosi gai'šainsko belo? „Hajde da završimo ovde. Prolazi vreme.“ Koliko će još čvorova morati da zaveže na toj vrpci? Svetlost dala da ih ne bude još mnogo.

Sjahavši, pruži uzde Karlonu Belseloni, jednom glatko izbrijanom Tairencu dugog nosa i nesrečno uzane brade. Karlon je imao običaj da se pipa po bradi, kao da se pita gde su mu dlake nestale, ili da prelazi dlanom preko kose kao da se pita zašto mu je trakom privezana na potiljku tako da pravi rep koji mu pada samo do ramena. Ali nije davao naznake da će dići ruke od tog glupiranja i pretvaranja da poštuje aijelske običaje ništa više nego ostali. Balver im je izdao uputstva, i makar ta uputstva poštuju. Većina njih već se zaputila ka stolovima, ostavljajući svoje atove ostalima da se o njima staraju, neki vadeći novac, a drugi nudeći male kožne mešine s vinom. Za divno čudo, vojnici su odbili mešinice, mada je izgleda svako sa srebrom bio dobrodošao da se priključi njihovim igrama.