Bodež snova

U mislima je posegnuo tražeći vukove – ali ništa nije našao. To i nije bilo iznenađujuće. Vukovi se drže podalje od toliko ljudi i tolike ukroćenosti. Lahor jače dunu, a on prikupi plašt oko sebe. Iako je postojala potreba da od sebe napravi predstavu, plašt mu je bio od jednostavne smeđe vune. Jedini svileni plašt koji je imao bio je postavljen krznom i u njemu bi mu bilo prevruće. Njegov kaput od zelene svile izvezene srebrom moraće da posluži. To i njegova pribadača za plašt u obliku dve vučje glave izrađene od srebra i zlata.

Bio je to poklon od Faile, koji mu se nekako uvek činio previše kitnjastim da bi ga nosio, ali tog jutra ga je iskopao s dna sanduka. Stavio ga je čisto da bi skrenuo pažnju s jednostavnog plašta.

Ono što ga jeste iznenadilo bili su krparski karavani ulogoreni po poljima oko grada – bilo ih je pet samo koliko je on mogao da vidi. Prema Elijasovim rečima, kada se dva karavana susretnu, to se uvek proslavi gozbom, a kada se susretnu tri to se danima proslavlja – ali veća okupljanja retko se dešavaju izuzev leti, na Nedelju, i tada se održavaju na za to predviđenim okupljalištima. Skoro da je poželeo da je poveo Arama, bez obzira na opasnost da Masema previše sazna. Ako bi taj čovek proveo malo vremena među svojim narodom, možda bi rešio da odloži mač. To je najbolje rešenje kojeg je Perin mogao da se seti za jednu trnovitu muku, mada nije verovatno da bi to upalilo. Aram voli taj mač – možda previše. Ali on ne može da ga otera. Gotovo da bi se moglo reći kako je lično tutnuo taj mač Aramu u ruke, tako da je on sada odgovoran i za Arama i za mač. Samo Svetlost zna šta bi od tog čoveka postalo ako bi u potpunosti prešao na Maseminu stranu.

„Mrko gledaš Tuata’ane, moj lorde“, otegnuto mu kaza general Kirgan. Sada, nakon što su proveli neko vreme zajedno, razume je malo bolje. „Jesi li u svojim zemljama imao nekih muka s njima? Mi nemamo ništa ni nalik njima, ali koliko ja znam, jedine nevolje su nastale kada su meštani pokušali da ih oteraju. Navodno bi trebalo da su oni veliki lopovi.“

Ona i Mišima danas su nosili kitnjaste plave plaštove, opervažene crvenim i žutim, i crvene kapute s plavo obrubljenim rukavima i suvratnicima oivičenim žutim. Tri male uspravne plave pruge, po obliku istovetne tananim perjanicama na seanšanskim kalpacima, na levoj strani njenih nedara bile su znak njenog čina, baš kao dve u Mišiminom slučaju. Ali dvanaestorica vojnika koji su jahali iza njih bila je u prugastim oklopima i s obojenim kalpacima, i držali su duga konjanička koplja s čeličnim glavama pod tačno istovetnim uglom. Skupina Failinih čankoliza sledila je za Seanšanima, takođe njih dvanaest, i svi su se kočoperili u tairenskim kaputima s naduvanim satenskim rukavima i tamnim kairhijenskim kaputima s prugama u bojama njihovih kuća preko nedara, ali iako su nosili mačeve, nekako su delovali daleko manje opasno od vojnika – i kao da su toga bili svesni. Kad god bi vetar dunuo otpozadi, sa sobom bi doneo tragove razdraženosti, za koju je sumnjao da dopire od Seanšana. Vojnici su se osećali na smirenost i na čekanje, kao vukovi koji znaju da će njihovi zubi uskoro biti potrebni, ali ne smesta. Ne još.

„Ah, povremeno ukradu neko pile, generale“, kaza Niejld i nasmeja se, uvrćući jedan tanki, voskom premazani brk, „ali ne bih ih baš nazvao velikim lopovima.” Uživao je u seanšanskom zaprepašćenju zbog kapije koja ih je sve dovela tu, i dalje se šepureći zbog nje, nekako uspevajući da se kočoperi i u sedlu. Teško je bilo imati na umu da bi on i dalje radio na očevom imanju i možda se pitao hoće li se za godinu ili dve oženiti nekom devojkom iz susedstva, samo da nije zaslužio taj crni kaput. „Za velike krađe potrebna je hrabrost, a Krpari je nemaju nimalo.“