Bodež snova

„Obećao sam sebi da nikada više neću ubiti ženu“, umorno joj odgovori. Počeo je da se hladi i – Svetlosti – sve ga je bolelo! „Izgleda da sam upropastio ovaj kaput“, promrmlja pipajući jedan krvlju natopljeni zasek. Od tog pokreta se lecnu. Kada su ga to zasekli po levoj ruci?

Njen pogled kao da mu je bušio lobanju i klimnula je baš kao da je nešto zaključila.

Tom i Selukija stajali su malo dalje niz ulicu, ispred razloga zbog kojeg je Tuon i dalje bila tu – preko pola desetine leševa prostrtih po kaldrmi. Tom je u obema rukama držao noževe i puštao Selukiju da kroz procep u njegovom kaputu ispituje ranu koju je dobio po rebrima. Čudno, ali sudeći po tamnim blistavim mrljama na njegovom kaputu, on je izgleda zadobio manje povreda od Meta. Met se pitao je li Tuon i tu uzela učešća, ali nigde na njoj nije video ni kap krvi. Selukija je imala krvavi zasek na levoj ruci, mada joj to izgleda nije smetalo.

„Ja sam starac“, odjednom reče Tom, „i ponekad mi se priviđaju nemoguće stvari – ali srećom, uvek ih zaboravljam.“

Selukija zastade da ga hladno pogleda. Možda jeste služavka, ali izgleda da joj krv ni najmanje ne smeta. „A šta to pokušavaš da zaboraviš?“

„Ne sećam se“, odgovori Tom. Selukija klimnu i nastavi da mu ispituje rane.

Met odmahnu glavom. Ponekad nije bio u potpunosti siguran da je Tom i dalje potpuno pri sebi. Kad je već kod toga, i Selukija povremeno ume da izgleda kao da joj fali nekoliko lopata do punih taljiga.

„Ova neće preživeti da bi bila ispitivana“, otegnu Tuon, mršteći se na ženu koja se gušila i trzala pred njenim nogama, „a sve i da joj nekako uspe da preživi, neće moći da priča.“ Gipko se sagnuvši, ona zgrabi ženin nož i snažno joj ga zari ispod grudne kosti. Ona hrapava borba za dah utihnu; staklaste oči zagledaše se u uzanu traku neba iznad uličice. „Nije zaslužila ovu milost, ali ne vidim svrhu u bespotrebnoj patnji. Pobedila sam, Igračko.“

„Pobedila si? O čemu to pričaš?“

„Ti si me pozvao po imenu pre nego ja tebe, stoga sam pobedila.“

Met tiho zviznu kroz zube. Kad god pomisli da zna koliko je opasna, ona nađe neki način da mu dokaže kako je ni upola ne poznaje. Ako se zadesilo da je neko gledao kroz prozor, to ubadanje moglo bi da pobudi radoznalost mesnog magistrata, a verovatno i lorda Natina lično. Ali koliko je mogao da vidi, niko nije gledao kroz prozore. Ljudi izbegavaju da se mešaju u takve stvari ako to ikako mogu. Lako je moguće da je čitav niz nosača ili ljudi s ručnim kolicima prošao tuda za vreme tuče. Sasvim je sigurno da su se smesta okrenuli i što brže mogu vratili odkuda su došli. Potpuno je drugo pitanje je li neko od njih otišao po stražare lorda Natina. Svejedno, ne boji se on ni Natina ni njegovog magistrata. Dva čoveka koji prate dve žene ne napadaju tek tako više od dvanaest ljudi s mačevima. Vrlo je verovatno da su ti ljudi, kao i nesrečna devojka s njima, dobro poznati stražarima.

Šepajući da povadi svoje bačene noževe iz leševa, zastade dok je vadio sečivo iz oka onog prosedog čoveka. Ranije nije zapravo obratio pažnju na lice. Sve se desilo toliko brzo da je stekao samo opšti utisak. Pažljivo brišući nož o mrtvačev kaput, vrati ga u rukav i ispravi se. „Tome, stvari su se promenile. Odlazimo iz Maderina što brže možemo i takođe napuštamo predstavu što brže možemo. Lukave toliko želeti da nas se otarasi, da će nam dati sve konje koji su nam potrebni." .

„Igračko, ovo se mora prijaviti“, strogo mu reče Tuon. „Ne učiniti to bilo bi jednako bezakonje kao njihov napad.“

„Znaš tog čoveka?“, upita ga Tom.

Met klimnu. „Ime mu je Vejn – i mislim da niko u ovom gradu neće poverovati da nas je jedan ugledni trgovac napao nasred ulice. Luka će nam pokloniti konje da bi se ratosiljao ovoga.“ To je veoma čudno. Taj čovek nije izgubio na kocki od njega – nije se ni kladio. Zašto onda? Veoma čudno. I dovoljan razlog da se brzo ode.

12 Manufaktura

Podnevno amadicijsko sunce grejalo je Perina po glavi dok je terao Stamena prema krovovima Almizara, ispod belih oblaka visoko na nebu, stotinu milja jugozapadno od Amadora. Budući nestrpljiv, terao je riđana kasom. Sa obe strane puta imanja su se pružala koliko je god pogled dopirao – rogozinom pokrivene kamene kuće iz čijih se dimnjaka dizao sivi dim dok su kokoške čeprkale po zemlji ispred ambara. Ovce širokih repova i šarene krave pasle su po pašnjacima ograđenim kamenim zidovima, a muškarci i dečaci orali su njive ili zasejavali one već uzorane. Izgleda da je to bio dan za pranje, pošto je video velike kazane nad vatrama iza kuća i žene i devojke kako po dugim konopcima za sušenje kače košulje, bluze i posteljine. Divljine je bilo malo – samo raštrkani šumarci, a i oni mahom uredni i očišćeni, jer se drveće iz njih seklo za ogrev.