Bodež snova

Čim Falun raširi mapu po stolu i spusti u uglove mesingane tegove u obliku rakena, general-barjaktarka stade da je proučava sve dok nije upamtila sve orijentire. Mapa je bila dovoljno velika da prekrije čitav sto i na njoj je bilo prikazano tačno ono što je tražila, skupa sa uzanim trakama Amadicije i Geldana. Zemljište je bilo iscrtano do pojedinosti, sa imenima varoši i sela, reka i potoka, ispisanim sićušnim slovima. Perin je znao da gleda u izvrstan primer kartografskog umeća, daleko bolji od većine mapa. Da li bi to moglo biti posledica toga što je ta’veren? Ne. Ne, to je nemoguće.

„Naći će moje vojnike ovde“, otegnuto reče i pokaza prstom. „Neka krenu smesta. Jedan letač po rakenu i bez ličnih stvari. Neka lete što lakše i što je brže moguće. Hoću da stignu tamo do sutra uveče. Ostali morat’rakeni putovaće s pešadincima. Nadam se da ću moći da pođem za nekoliko sati. Naredi da se okupe i budu spremni.“

„Taljige“, javi se Perin. Niejld ne može da napravi kapiju dovoljno veliku da kroz nju prođu kola. „Šta god da ponesu, to mora da bude u taljigama, a ne u kolima.“ Falun s nevericom nemo ponovi tu reč.

„Taljige“, saglasi se Tajli. „Postaraj se za to, kapetane.“

Perin je u njegovom mirisu osećao žudnju koju je protumačio kao želju da pita, ali Falun se samo pokloni i kaza: „Biće kako zapovedaš, general-barjaktarko.“

Kada su ostavili kapetana, videli su da je prva prostorija u drugačijoj pometnji. Pisari su jurcali na sve strane i metlama ili čistili, ili gnječili preostale bube. Neke žene su jecale dok su čistile, a neki muškarci izgledali kao da bi i sami zaječali, a prostorija je i dalje bazdila na užas. Nije bilo ni traga od onog mrtvaca, ali Perin je primetio kako pisari obilaze mesto na kojem je ležao, odbijajući da nogom kroče na njega. Pokušavali su da ne gaze ni bube, što je dovelo do popriličnog skakutanja na prstima. Kada je Perin pošao prema spoljnim vratima, hrskajući svakim korakom, zgranuto su ga pogledali.

Napolju je vladalo mirnije raspoloženje, ali ne previše. Tajlini vojnici i dalje su u redu stajali pored svojih konja, a Niejld se pretvarao da mu je sasvim svejedno šta se dešava, čak toliko da je zevnuo i potapšao se po ustima, ali sul’dam je mazila damane koja se sva tresla i mrmljala joj je nešto da je smiri, dok su vojnici u plavim kaputima, daleko više njih nego što ih je ranije bilo, stajali u velikoj skupini i zabrinuto pričali. Kairhijenjani i Tairenci požuriše da okruže Perina, vodeći za sobom svoje konje i pričajući svi u glas.

„Je li to istina, moj lorde?“, upita Kamaila, bledog lica namrštenog od brige, a njen brat Barmanes u neprilici reče: „Četvorica su iznela nešto u jednom ćebetu, ali o čemu god da je bila reč – nisu gledali u ćebe.“

Svi uglas i svi skoro izbezumljeni od straha: „Rekoše da je povraćao bube“, i „kazali su da su ga bube pregrizle i ispale iz njega“, i „Svetlost nam pomogla, metlama izbacuju bube kroz vrata; pomrećemo" i „Spaljena mi duša, Mračni se oslobađa“, kao i još veće gluposti.

„Tišina“, prekide ih Perin, i za divno čudo, svi umukoše. Obično su veoma osetljivi kada je o njemu reč i lako se vređaju, pa tvrde kako služe Failu, a ne njega. Sada su svi stajali oko njega i zurili, čekajući da ih umiri i ohrabri. „Jedan čovek jeste povraćao bube do smrti, ali to su bile obične bube, kakvih svuda ima u trulom drvetu. Mogu vas gadno ugristi ako sednete na njih, ali ništa gore od toga. Istina, to je verovatno delo Mračnoga, ali to nema nikakve veze sa oslobađanjem gospe Faile, što znači da nema nikakve veze s nama. Stoga se smirite – i hajde da nastavimo s našim poslom.“

Čudno, ali upalilo je. Poprilično njih pocrvene, a miris straha nestade i zameni ga – ili barem potisnu – miris sramote zbog toga što su dozvolili sebi da priđu tako blizu potpunoj panici. Delovali su posramljeno. Ali kada stadoše da uzjahuju, njihova prava priroda ponovo se iskaza. Najpre jedno od njih poče da se hvališe o junačkim delima koja će učiniti spasavajući Failu, a za njim i drugo, svako sumanutije od prethodnog. Znali su da su ti njihovi predloži sumanuti, jer je svako hvalisanje propratio smeh ostalih, ali onaj sledeći je uvek pokušavao da kaže nešto još neverovatnije.

Prihvatajući uzde od Karlona, shvati da ga general-barjaktarka opet gleda. Šta li vidi? Šta li misli da će saznati? „Zašto si poslala sve rakene?“, upita je.

„Trebalo je da ovo bude drugo, ako ne i treće mesto na koje smo došli“, odgovori mu ona bacajući se u sedlo. „Još moram da nabavim a’dame. Htela sam da verujem da imam izgleda da to učinim koliko god sam mogla, ali možemo i da pređemo na suštinu. Sada će to parče hartije biti na pravom iskušenju i ako omane, nema svrhe da tražim a’dame.“ Krhko savezništvo, bez mnogo poverenja.

„Zašto bi omanulo? Ovde je radilo.“

„Falun je vojnik, moj lorde. Sada moramo da pričamo s carskim činovnikom.“ Tu poslednju reč izgovori s dubokim prezirom, pa okrenu riđana, a njemu ne ostade ništa drugo nego da se vine u sedlo i potera konja za njom.