Bodež snova

„General-barjaktarko“, prekide je Perin. Ovo je očigledno nezgodan susret, pa je pokušavao da mu lice bude bezizražajno, ali nije mogao a da se ne namršti. Nije siguran ni da će čak pet tona te stvari biti dovoljno, a ona pokušava da pregovara o nekoj manjoj količini. Misli su mu munjevito jurile, pokušavajući da nađu neki izlaz. Po njegovoj proceni, brzo razmišljanje je kuso razmišljanje – dovodi do grešaka i nezgoda – ali nema izbora. „Naravno, ovo možda ne zanima časnu, ali Surot je obećala da će biti smrti još gore od smrti ako njene namere budu ometene. Pretpostavljam da njen gnev neće zahvatiti nikog sem nas dvoje, ali jeste kazala da uzmemo sav dvokoren.“

„Naravno, bes visoke gospe neće se preliti na časnu.“ Tajli je zvučala kao da baš i nije sigurna u to.

Prepredena žena borila se za dah, dišući toliko teško da se plavi oval sa izvezenim zlatnim šakama sav njihao. Pokloni se Perinu jednako duboko kao maločas Tajli. „Biće mi potreban veći deo dana da prikupim dovoljno taljiga i da ih natovarim. Da li to odgovara, moj lorde?“

„Moraće da odgovara, zar ne“, odvrati Perin i uze joj belešku iz ruke. Ona je nevoljno pusti, pohlepno je gledajući dok ju je on vraćao u džep kaputa.

Kada izađoše, general-barjaktarka odmahnu glavom dižući se u sedlo. „Uvek je teško imati posla s Nižim šakama. Niko od njih kod sebe ne vidi ništa nisko. Mislila sam da će za ovo biti zadužen neko četvrtog ili petog ranga, a i tad bi bilo dovoljno teško. Kada sam videla da je ona trećeg ranga – samo dva koraka ispod Šake carice lično, neka bi živela večno – bila sam sigurna da nećemo uspeti da dobijemo više od nekoliko stotina funti, ako i toliko. Ali povukao si sjajan potez. Odvažio si se na opasan potez, ali svejedno, to si prelepo prikrio.“

„Pa, niko ne želi da se igra sa životom“, odgovori Perin kada krenuše iz dvorišta i u grad, a svi pođoše za njima. Sada će morati da sačekaju taljige, a možda i da nađu gostionicu. Izgarao je od nestrpljenja. Svetlost dala da neće morati da prenoće.

„Nisi znao“, izusti tamnoputa žena. „Ta žena je znala da je smrt bacila senku preko nje čim je pročitala Surotine reči, ali bila je spremna i da pogine kako bi izvršila svoju dužnost prema Carstvu. Niža šaka trećeg ranga ima dovoljno ugleda da možda i izbegne smrt uz obrazloženje da je vršila svoju dužnost. Ali ti si rekao Surotino ime. To je uglavnom u redu, izuzev kada se obraćaš visokoj gospi lično, naravno, ali za jednu Nižu šaku to što si izgovorio njeno ime bez prateće titule moglo je da znači ili da si neuki domorodac ili da si neko od Surotinog poverenja. Svetlost ti beše naklonjena, pa je zaključila da si blizak sa Surot.“

Perin se zasmeja, ali ništa mu nije bilo smešno. Seanšani. A možda i posledica toga što je ta’veren.

„Reci mi, ako te ovo pitanje neće uvrediti, je li ti tvoja gospa u miraz donela veze s moćnicima, ili možda velike posede?“

To ga iznenadi toliko da se okrenu u sedlu da je pogleda. Istog trena, nešto ga pogodi u grudi, pa mu preko nedara raseče liniju koja ga je pekla kao oganj i udari ga u ruku. Iza njega neki konj zanjišta od bola. Zgranut, on se zagleda u strelu koja mu je štrčala iz leve ruke.

„Mišima“, prasnu general-barjaktarka, pokazujući, „ona četvorospratnica s krovom od rogozine, između dve s crepovima. Videla sam neke pokrete na njenom krovu.“

Naređujući da ga slede, Mišima potera konja u galop niz zakrčenu ulicu, a šest seanšanskih kopljanika pojuri za njim. Bat potkovica odjekivao je po kaldrmi. Ljudi su skakali da im se sklone s puta. Drugi su samo zurili. Izgleda da niko na ulici nije shvatao šta se dogodilo. Dva druga kopljanika sjahala su i starala se za ata svog saborca kojem je iz ramena štrcala strela. Konj se sav tresao. Perin opipa slomljeno dugme koje je visilo o končiču. Njegov svileni kaput bio je rasečen od dugmeta pa preko nedara. Košulja mu je bila mokra od krvi, koja mu se slivala niz ruku. Da se nije okrenuo baš u pravi čas, ta strela bi mu prošla kroz srce umesto što mu se zarila u ruku. Možda bi ga i druga pogodila, ali ta jedna bi završila posao. Strela iz Dve Reke ne bi tek tako skrenula s puta.

Dok je silazio iz sedla, Kairhijenjani i Tairenci gurali su se oko njega pokušavajući da mu pomognu, što mu nije trebalo. Izvukao je nož iz korica za pojasom, ali Kamaila mu ga je uzela i vešto obrezala strelu, kako bi mogla da je odlomi tačno iznad njegove mišice. Na to mu bol sevnu kroz čitavu ruku. Njoj izgleda nije smetalo da krvari prste, pa je samo iz rukava izvukla čipkanu maramicu, bleđe zelenu nego što je za Kairhijenjane uobičajeno, i obrisala ih, nakon čega je pregledala ostatak strele koji mu je štrcao iz ruke kako bi se uverila da nema iverja.

I general-barjaktarka je sjahala sa svog riđana, mršteći se. „Moj lorde, pogled mi je spušten zbog toga što si povređen. Čula sam da je u poslednje vreme sve više zločina – paljevina, pljačkaša koji ubijaju kada nema potrebe, ubistava počinjenih iz svima neznanih razloga. Trebalo je da te bolje štitim.“