Bodež snova

Zgrada je očigledno nekada bila konjušnica, ali sada je nešto sasvim drugo. Kameni pod je oriban tako da bi svaka domaćica bila zadovoljna, konja nije bilo, a težak miris nalik na metvicu nadvladao bi preostali miris konja i sena, sem ako je reč o njegovom ili Elijasovom nosu. Nekoliko pregradaka u prednjem delu bilo je napunjeno naslaganim drvenim sanducima, a u zadnjem delu pregraci su bili uklonjeni, izuzev onih koji su držali potkrovlje. Tamo su sada muškarci i žene radili, neki za stolovima služeći se avanima i tučcima, ili sitima, dok su drugi pažljivo motrili na ravne tiganje postavljene preko metalnih nogara iznad gorionika sa ugljenom, služeći se mašicama da okreću nešto što je ličilo na korenje.

Jedan vitak mladić u košulji spusti punačku jutanu vreću u jedan sanduk, pa se pokloni Tajli duboko kao onaj pisar, tako da mu telo beše vodoravno s podom. Ispravi se tek kada ona progovori.

„General-barjaktarka Kirgan. Ako je moguće, htela bih da razgovaram sa onim ko je zadužen za sve ovo.“ Glas joj beše znatno drugačiji nego kada je razgovarala s pisarom, nimalo otresit.

„Kako zapovedaš“, odgovori vitki čovek naglaskom koji je podsećao na amadičanski. U najmanju ruku, ako i jeste Seanšanin, govori pravilnom brzinom i ne prežvakava reči.

Opet se poklonivši, jednako duboko, on odjuri do mesta gde je šest pregradaka bilo zazidano, na pola puta niz levi zid, i ponizno pokuca na vrata, a onda sačeka, dozvolu da uđe. Kada izađe, vrati se u zadnji deo zgrade i ne gledajući Perina i Tajli. Nakon nekoliko minuta, Perin zausti, ali Tajli se namršti i odmahnu glavom, pa on opet zatvori usta i nastavi da čeka. Čekao je dobrih četvrt sata, svakim otkucajem srca sve nestrpljiviji. General-barjaktarka odisala je mirisom strpljenja.

Naposletku jedna dežmekasta žena u tamnožutoj haljini neobičnog kroja izađe iz sobice, ali zastade da pogleda kako napreduje posao u zadnjem delu zgrade, ne obraćajući pažnju na Tajli i njega. Pola glave bilo joj je izbrijano! Preostala kosa bila joj je povezana u debelu prosedu pletenicu koja joj je padala do ramena. Naposletku, ona klimnu u znak da je zadovoljna i bez žurbe krenu ka njima. Ovalni plavi umetak preko njenih nedara bio je izvezen s tri zlatne šake. Tajli se pokloni jednako duboko kao što se Falun poklonio njoj i Perin postupi isto, setivši se njenog upozorenja. Dežmekasta žena klimnu glavom. Neznatno. Mirisala je ponosno.

„General-barjaktarko, htela si da pričaš sa mnom?“ Glas joj beše baršunast, kakva je i ona bila. I nimalo dobroćudan. Ona je zauzeta žena, kojoj smetaju. Zauzeta žena, vrlo dobro svesna svoje važnosti.

„Da, časna“, s mnogo poštovanja odgovori Tajli. Kroz njen miris stpljenja odjednom se probi nalet razdraženosti, ali smesta nestade. Lice joj sve vreme beše bezizražajno. „Da li bi mi htela reći koliko pripremljenog dvokorena imaš pri ruci?“

„Neobična molba“, odgovori žena, kao da razmišlja da li da je usliši ili ne. Zamišljeno naheri glavu. „U redu“, trenutak kasnije kaza. „Zaključno s jutrošnjim obračunom, imam četiri hiljade osam stotina sedamdeset tri funte i devet unci. Bez lažne skromnosti, ali to je izvanredno postignuće, naročito ako se uzme u obzir koliko sam dvokorena isporučila i koliko je teško naći tu biljku u divljini, a da se pritom kopači ne šalju nerazumno daleko.“ Ma koliko se to činilo nemogućim, ponos u njenom mirisu postade još snažniji. „Ali prevazišla sam tu prepreku tako što sam privolela mesne seljake da zasade dvokoren na nekoliko njiva. Do leta ću morati da podignem nešto veće kako bih tu smestila proizvodnju. Poveriću ti da neću biti iznenađena ako mi zbog ovoga ponude novo ime. Mada, naravno, možda ga i ne prihvatim.“ Smešeći se prepredeno, lagano dodirnu ovalni umetak, skoro kao da ga miluje.

„Svetlost će ti začelo biti naklonjena, časna“, promrmlja Tajli. „Moj lorde, da li bi mi ukazao čast da časnoj pokažeš tvoj spis?“ Te reči behu propraćene naklonom upućenim Perinu, premda značajno nižim nego što je bio onaj upućen časnoj. Žena trznu obrvama.

Krenuvši da uzme hartiju iz njegove ruke, ukoči se zureći mu u lice. Napokon je primetila njegove oči. Malčice se prenuvši, ona poče da čita ničim ne pokazujući iznenađenje, a onda presavi hartiju i stade da njome lupka po drugom dlanu. „Izgleda da si se visoko uspela, general-barjaktarko. I to u društvu veoma čudnog saputnika. Kakvu to pomoć ti – ili on – želiš da ti pružim?“

„Dvokoren, časna“, blagim glasom odgovori Tajli. „Sve što imaš. Natovareno u taljige što je pre moguće. A bojim se da ti moraš da obezbediš i taljige i vozare.“

„Nemoguće!" prasnu prepredena žena, bahato dižući nos. „Ustanovila sam strog raspored kojim se određuje koliko će se funti pripremljenog dvokorena isporučivati nedeljno i strogo sam se pridržavala tog rasporeda, tako da neću dopustiti da sve to bude ukaljano. Šteta po Carstvo bila bi neizmerna. Sul’dam vezuju marat’damane obema rukama.“

„Oprost, časna“, kaza Tajli, opet se klanjajući. „Ako možeš da iznađeš neki način da nam...“