Bodež snova

Za sada je to radilo, mada često za dlaku da ne uspe. Donji Kaemlin, van bedema, beše pravi zamršeni splet kuća, radnji, gostionica i stovarišta, što je neprijateljskim vojnicima omogućavalo da se prilično približe pre nego što ih uoče. Njeni vojnici su tri puta bili primorani da se bore između zidina i da ponovo zauzmu bar jednu bedemsku kulu. To je bilo krvavo. Spalila bi ona Donji Kaemlin do temelja kako bi Arimiline ljude lišila zaklona, samo da se ne bi lako desilo da se vatra proširi i između samih bedema i dovede do požara, bez obzira na prolećne kiše. I ovako svake noći ima paljevina u gradu, koje je već dovoljno teško suzbiti. Sem toga, uprkos opsadi ljudi i dalje žive u tim kućama, a ona ne želi da bude upamćena kao žena koja je uništila njihove domove i izvore prihoda. Ne, peče je to što se nije ranije setila da iskoristi Srodnice. Da jeste, ne bi joj Morski narod i dalje bio na grbači, a da ne pominje pogodbu kojom se odrekla kvadratne milje Andora. Svetlosti, kvadratne milje! Njena majka se nikada nije odrekla nijednog palca Andora. Plamen je spalio, od ove opsade nema vremena ni da ožali svoju majku. Niti Lini, svoju staru dadilju. Ravin je umorio njenu majku, a verovatno je i Lini poginula pokušavajući da je zaštiti. Sedokosa i mršava od starosti, Lini ne bi ustuknula ni pred Izgubljenim. Ali razmišljajući o njoj, kao da začu Linin škripavi glas. Dete, ne možeš da vratiš med u saće. Šta je učinjeno, učinjeno je, i s tim mora da živi.

„To je to“, primeti Kaseila. „Beže ka lestvama.” Bilo je to tačno. Svuda duž bedema Elejnini vojnici su napredovali, dok su se Arimilini povlačili, provlačeći se kroz grudobrane gde su uspravili svoje lestvice. Ljudi su i dalje ginuli, ali bitka se bližila kraju. Elejna samu sebe iznenadi kada mamuznu Vatrenjaka. Ovoga puta niko nije bio dovoljno brz da je zaustavi. Praćena vikom, ona galopom prelete preko ulice i u podnožju najbliže kule skoči iz sedla i pre nego škopac potpuno stade. Otvorivši debela i teška vrata, ona prikupi svoje razdeljene suknje i potrča uz kružne stepenice, pored velikih niša gde su skupine okupljenih ljudi zgranuto gledale dok je ona jurila pored njih. Te kule su podignute zarad odbrane od napadača koji pokušavaju da se spuste u grad. Stepenište se naposletku otvori u jednu veliku prostoriju iz koje je na suprotnoj strani drugo stepenište vodilo u suprotnom smeru. Dvadeset ljudi u rasparenim kalpacima i oklopnim prsnicima odmaralo se, kockajući se, sedeći uza zid, pričajući i smejući se kao da iza dvaju gvožđem okovanih vrata u toj prostoriji nije bilo leševa. Šta god da su radili, stadoše i zablenuše se u nju kada se pojavi.

„Ovaj, moja gospo, ne bih ja to radio“, začu se jedan grubi glas kada ona spusti ruke na gvozdeni zasun povučen preko jednih vrata. Ne obraćajući pažnju na tog čoveka, ona diže zasun i otvori vrata. Nečija ruka uhvati je za suknju, ali ona se otrže.

Na zidu nije ostao niko od Arimilinih ljudi. Bar niko na nogama. Na desetine njih ležalo je na krvlju zalivenom šetalištu, neki nepomično, a drugi ječeći. Čitav niz njih mogli bi biti Arimilini ljudi, ali zveket čelika je zamro. Većina najamnika starala se o ranjenicima, ili samo čučala pokušavajući da povrati dah.

„Otresite ih i podignite ovamo te krvave lestve!" viknu Birgita. Odapevši strelu u gomilu ljudi koji su pokušavali da pobegnu niz zemljanu ulicu Donjeg Kaemlina ispod zida, ona nategnu luk i odape još jednu. „Ako hoće da opet dođu, neka prave nove!“ Neki najamnici nagnuše se preko kruništa da je poslušaju, ali samo šačica. „Znala sam da nije trebalo da te danas pustim da dođeš“, nastavi, i dalje odapinjući strele onoliko brzo koliko je mogla da ih vadi iz tobolca i zateže tetivu. Strele iz samostrela na vrhovima kula takođe su pogađale ljude ispod zidina, ali stovarišta s crepom na krovovima nudila su zaklon svima koji su mogli da stignu do njih.

Elejni beše potreban jedan tren da shvati kako je ta poslednja primedba bila upućena njoj, nakon čega pocrvene. „A kako bi me sprečila?" htede da čuje, ispravivši se.

Praznog tobolca, Birgita spusti luk i okrenu se mršteći se. „Tako što bih te zavezala i rekla njoj da sedne na tebe“, odgovori klimajući ka Avijendi, koja je izlazila iz kule. Oko nje je blistao saidar, ali u ruci joj je bio nož sa rožanom drškom koji je obično nosila za pojasom. Kaseila i ostale gardistkinje izleteše za njom, golih mačeva i zloslutnih lica. To što videše da Elejna nije ozleđena nimalo ih nije razvedrilo. Te krvave žene su neizdržljive kada je reč o tome da se prema njoj ponašaju kao da je vaza od duvanog stakla koja bi mogla da pukne na najmanji dodir. Nakon ovoga biće gore nego ikada. A ona će to morati da trpi.