Bodež snova

„Sustigla bih te“, progunđa Avijenda, trljajući se po kuku, „da me onaj glupi konj nije zbacio.“ Pošto beše reč o tako krotkoj kobili, to je bilo malo verovatno. Avijendi je jednostavno pošlo za rukom da padne. Sagledavši stanje stvari, ona brzo vrati nož u kanije, pokušavajući da se pretvara kako ga nije ni vadila. Nestade i svetlost saidara.

„Bila sam sasvim bezbedna“, odgovori Elejna, pokušavajući da ne zvuči zajedljivo, ali bez mnogo uspeha. „Min je kazala da ću roditi svoju decu, sestro. Dok se ne rode, nikakvo zlo mi se ne može desiti.“

Avijenda lagano klimnu glavom, zamišljeno, ali Birgita procedi: „Radije ne bih iskušavala njena predviđanja. Ako se budeš previše izlagala opasnosti, možda i pokažeš da ume da pogreši.“ To je glupost. Min nikada ne greši. Začelo ne.

„Bila je to družina Aldina Miheresa“, kaza jedan visoki najamnik pevušećim, premda grubim muranđanskim naglaskom dok je skidao kalpak i otkrivao vitko znojavo lice prosedih brkova uvoštenih u šiljke. Ris a’Balaman, kako je sebe zvao, bio je kamenog pogleda i tankih usana koje kao da su se uvek pohotno smejuljile. Slušao je njihov razgovor i sve vreme ispod oka pogledao Elejnu dok je razgovarao s Birgitom. „Vala, prepoznao sam ga. Dobar je čovek Miheres. Borio sam se rame uz rame s njim češće nego što pamtim, vala jesam. Skoro da je stigao do vrata onog skladišta kada ga je tvoja strela pogodila u vrat, kapetan-generale. Baš šteta.“

Elejna se namršti. „Kapetane, on je učinio svoj izbor, baš kao ti. Možda žališ zbog smrti svog prijatelja, ali nadam se da ne žališ zbog svog izbora.“ Većina plaćenika koje je izbacila iz grada, a možda i svi, pristali su uz Arimilu. Njen trenutno najveći strah jeste da će toj ženi poći za rukom da podmiti najamničke družine koje su još između zidina. Nijedan od plaćeničkih zapovednika ništa nije prijavio, ali gazdarica Harfor je kazala da su im prilazili. I A’Balamanu.

Muranđanin je obasja svojim raskalašnim smeškom i svečano joj se pokloni, zabacujući plašt koji nije ni nosio. „O, borio sam se ja protiv njega jednako često koliko i rame uz rame s njim, moja gospo. Da smo se ovoga lepoga dana suočili, ubio bih ga – ili bi on ubio mene. Vidiš, bio mi je više poznanik nego prijatelj. A radije bih primao zlato da branim ovakav bedem nego da ga napadam.“

„Kapetane, primetila sam da neki tvoji ljudi imaju samostrele na leđima, ali nisam nijednog videla da ga koristi.“

„To nije plaćenički običaj“, suvim glasom joj reče Birgita. Kroz vezu je strujala razdraženost, ali Elejna nije znala da li zbog A’Balamana ili zbog nje. Taj osećaj brzo nestade. Birgita je naučila da ovlada sobom čim je otkrila kako se njena i Elejnina osećanja preslikavaju kroz vezu. Vrlo verovatno da je priželjkivala da i Elejna to nauči, ali to je i Elejna želela.

A’Balaman spusti kalpak uz bok. „Vidiš, moja gospo, evo kako ti je to – ako previše pritisneš čoveka kada pokušava da se povuče s bojnog polja, ako pokušaš da ga pregaziš konjem i tome slično – pa, kada naredni put ti budeš pokušao da se povučeš, možda ti vrate milo za drago. Naposletku, ako se čovek povlači s polja, onda više nije u borbi, zar ne?“

„Dok se sutradan ne vrati“, odbrusi Elejna. „Sledeči put hoću da vidim te samostrele da su upotrebljeni!“

„Kako kažeš, moja gospo“, ukočeno odgovori A’Balaman, klanjajući se jednako ukočeno. „Oprosti, ali moram da se postaram za svoje ljude.“ A onda ode odsečnim korakom, ne čekajući na njenu dozvolu, vičući svojim ljudima da batale lenčarenje.

„Koliko mu se može verovati?“, tiho upita Elejna.

„Koliko ma kom najamniku“, odgovori Birgita jednako tiho. „Ako mu neko ponudi dovoljno zlata, sve će se to svesti na bacanje kockica, a onda čak ni Met Kauton ne bi mogao da kaže kako će pasti.“

Beše to krajnje čudna primedba. Volela bi da zna kako je Met. Kao i dragi Tom i jadni mali Olver. Svake noći se molila da su bezbedno utekli Seanšanima. Ali nikako ne može da im pomogne. Trenutno da jedva uspeva i sebi da pomogne. „Hoće li me poslušati? Za samostrele?“

Birgita odmanhnu glavom, a Elejna uzdahnu. Loše je davati naređenja koja se neće slušati. Tako ljudi stiču naviku da ti se ne pokoravaju.

Prišavši joj bliže, skoro šapatom joj kaza: „Birgita, izgledaš umorno.“ To nije bilo ni za čije uši sem njihovih. Birgiti lice beše upalo i imala je podočnjake. Svi to mogu da vide, ali veza joj je govorila da je Birgita već danima iznurena do krajnjih granica. Mada, Elejna oseća taj isti umor, kao da su joj udovi od olova. Veza ne prenosi samo osećanja. „Ne moraš da lično predvodiš svaki protivnapad.“