Bodež snova

„A ko će ako neću ja?“ Iznurenost na tren ispuni i Birgitin glas, a ramena joj se poguriše, ali ona ih brzo ispravi i poče da govori odlučnije. To je na delu bila čista snaga volje. Elejna je to osećala kroz vezu, tvrdu kao kamen, toliko tvrdu da joj je došlo da zajeca. „Zapovednici koji služe poda mnom su neiskusni momci“, nastavi Birgita, „ili ljudi koji su se povukli iz službe, pa su opet uzeli oružje u ruke umesto da greju kosti ispred ognjišta svojih unuka.U svakom slučaju, ako se izuzmu najamnički zapovednici, a nema nijednog kome bih mogla da verujem, nema nikog ko može a da ga neko ne nadgleda. Tako da se opet vraćamo na to – ko će ako neću ja?“

Elejna zausti da se raspravlja. Ne u vezi s najamnicima. Birgita joj je ogorčeno i nadugačko objasnila sve u vezi s njima. Plaćenici povremeno umeju da se bore žestoko kao svaki gardista, ali umeju i da se povuku kako ne bi izgubili previše ljudi. Manje ljudi znači da će sledeći put kada budu unajmljeni dobiti manje zlata, ako im ne pođe za rukom da gubitke zamene jednako dobrim ljudstvom. Bitke koje su mogle biti dobijene gube se zato što su se najamnici povukli s bojnog polja kako bi sačuvali svoje brojno stanje. Ali to ne vole da rade ako ih gleda još neko sem njihove svojte. To im kalja ugled i snižava cenu najma. Ali mora postojati još neko. Ne može dozvoliti da Birgita padne od iscrpljenosti. Svetlosti, volela bi da je Garet Brin tu. Jeste da je Egveni potreban, ali potreban je i njoj. Taman što zinu, kad se zaglušujuća grmljavina prolomi iz pravca grada iza nje. Okrenu se, a usta joj ostaše otvorena, samo sada od zabezeknutosti.

Mesto vedrog neba koje je do pre nekoliko trenutaka bilo nad Unutrašnjim gradom, ogromni crni oblaci nadnosili su se nad njim kao planina, a račvaste munje sevale su kroz sivu kišnu zavesu, koja je delovala čvrsto poput gradskih zidina. Ta bujica je padala samo nad Unutrašnjim gradom. Nad ostatkom Kaemlina nebo je i dalje bilo vedro i bez oblaka. Tu nema ničeg prirodnog. Ali zabezeknutost je trajala tek nekoliko trenutaka. One trokrake i petokrake srebrno-plave munje tukle su u Kamelinu, stvarajući štetu a možda uzrokujući i smrti. Kako li su ti oblaci nastali? Krenu da prigrli saidar, kako bi ih raspršila, ali Istinski izvor joj se izmače, pa onda opet. Kao da je pokušavala da zgrabi zrnce potopljeno u ćup pun maziva. Taman kad pomisli da ga je zgrabila, a on joj isklizne iz prstiju. Sada je prečesto tako.

„Avijenda, hoćeš li molim te da se postaraš za ovo?“

„Naravno“, odgovori Avijenda, s lakoćom se prihvativši saidara. Elejna suzbi nalet ljubomore. Njene poteškoće su Randova krvava krivica, a ne njene sestre. „I hvala ti. Potrebno mi je da vežbam.“

To nije bila istina, već pokušaj da je ne povredi. Avijenda poče da tka Vazduh, Vatru, Vodu i Zemlju u složene obrasce – i to skoro jednako vešto kao što bi ona učinila, premda daleko sporije. Njena sestra nije umešna s vremenom kao što je ona, ali nije imala prednost koju pruža podučavanje Morskog naroda. Naravno, oblaci nisu tek tako nestali. Najpre se munje pretvoriše u jednostruke bleskove, pa se prorediše i na kraju potpuno stadoše. To je bilo najteže. Prizivanje munja je kao igranje percetom među prstima u poređenju s njihovim zaustavljanjem, koje je pre kao dizanje kovačkog nakovnja golim rukama. A onda i oblaci počeše da se razilaze, da se proređuju i blede. I to je išlo polako. Ako se s vremenom radi previše i prebrzo, to može da dovede do posledica koje će zahvatiti okolinu ligama unaokolo, a čovek nikada ne zna kakve bi te posledice mogle biti. Razularene oluje i iznenadne poplave jednako su verovatne kao sunčani dani i nežni lahori. Dok su se oblaci raširili dovoljno da stignu do spoljnih kaemlinskih zidina, postali su sivi i iz njih se prosipao ravnomeran gust pljusak, od kojeg su se Elejni kovrdže brzo priljubile uz glavu.

„Je li to dovoljno?“ Smešeči se, Avijenda diže lice kako bi joj kiša lila niz obraze. „Volim da gledam vodu koja pada s neba.“ Svetlosti, čovek bi pomislio, da joj je dosta kiše. Padala je skoro svakog krvavog dana od početka proleća!

„Elejna, vreme je da se vratimo u palatu“, kaza Birgita stavljajući tetivu u džep svog kaputa. Počela je da je skida s luka čim su oblaci krenuli prema njima. „Nekima od ovih ljudi potrebno je staranje sestara. A ja kao da sam pre dva dana doručkovala.“

Elejna se namršti. Kroz vezu se osećala zabrinutost, koja joj je govorila sve što je trebalo da zna. Moraju da se vrate u palatu kako bi sklonili Elejnu s kiše, jer je u tom osetljivom stanju. Kao da će se istopiti! Ali ona odjednom shvati da ranjenici oko nje stenju, i pocrvene. Tim ljudima jeste potrebno staranje sestara. Čak i da može da zadrži saidar, njene skromne sposobnosti nisu dorasle ni najmanje njihovim povredama, a Avijenda nije ništa bolja od nje u Lečenju.