Bodež snova

„A sada je već krajnje vreme da se presvučemo u suvu odeću“, nastavi Birgita. „Naročito ti, Elejna.“ Kroz zaštitničku vezu osećala se neumoljiva odlučnost koja je nagoveštavala da će možda pokušati da odvuče Elejnu ako ova bude odugovlačila.

Elejna u sebi planu, vrelo i oštro, ali suzbi to. Skoro da je udvostručila broj svojih vojnika, tako da nema namere da dopusti da joj išta pokvari današnji dan. Sem toga, i ona želi da se presvuče u suvu odeću.

14 Mokre stvari

Unutra su pozlaćene podne svetiljke bile upaljene, budući da dnevna svetlost nikada ne prodire duboko u palatu. Plamičci su treperili na svetiljkama na kojima nisu bili stakleni šeširi. Ogledala iza njih obezbeđivala su dobru osvetljenost prolaznog hodnika, koji zaista jeste bio prolazan, pošto su sluge u livrejama žurile na sve strane, ili čistile i brisale. Sluge s belim lavom na levoj strani nedara svojih crvenih kaputa pomoću visokih lestava skidali su zimske tapiserije, na kojima su mahom bili prikazani cveće i razni letnji prizori, i stavljali prolećne tapiserije, na kojima su uglavnom bile raznobojne jesenje krošnje. Običaj je da većina tapiserija bude uvek dva godišnja doba ispred trenutnog, kako bi pružile malčice olakšanja od zimske hladnoće ili letnje vreline, kako bi podsetile da će se grane ogoliti i snegovi opet pasti iako sve drveće buja od proleća, ali i kada uvelo lišće pada i prvi snegovi veju, a dani bivaju sve hladniji, da će proleće doći. Među tim tapiserijama ima i nekoliko bitaka, posebno slavnih za Andor, ali Elejna sada ne uživa da ih gleda onoliko kao kada je bila dete. Svejedno, i one sada imaju svoje mesto, kao znamenje onoga što bitke zapravo jesu. Razlika između toga kako dete gleda na te stvari, a kako odrasla žena. Slava se uvek plaća krvlju. Ali slava na stranu; što je nužno često se plaća bitkom i krvlju.

Bilo je premalo slugu da bi se svi ti poslovi obavili na vreme, a priličan broj njih bili su sedokosi i pogureni starci i starice koji su se vratili u službu nakon što su se iz nje povukli, a oni svejedno ne mogu da se brzo kreću. Ma koliko spori bili, njoj je bilo drago što su bili voljni da se vrate u službu, kako bi obučili tek unajmljene i popunili mesta koja su ostavili oni što su pobegli dok je Gebril vladao ili nakon što je Rand zauzeo Kaemlin, inače bi se palata pretvorila u štalu. I to prljavu štalu. Bar su sve zimske prostirke sklonjene s podova. Za njom je po crvenim i belim podnim pločicama ostajao mokar trag, a koliko u proleće pada kiša, mokre prostirke bi se do večeri ubuđale.

Sluge u crvenom i belom žurile su svojim poslovima, ali su svejedno zgroženo gledale, padajući u naklone, što nimalo nije pomagalo njenoj naravi. Izgleda da im nije smetalo da vide Avijendu ili Birgitu mokre do gole kože i kako se voda sliva s njih, niti gardistkinje. Plamen je spalio, ako ne prestanu svi da od nje očekuju da po čitav dan bude mažena i pažena... Toliko se namrštila da sluge počeše veoma brzo da se klanjaju i nastavljaju dalje. Njena narav postala je nešto o čemu se uveče priča ispred kamina, mada je pokušavala da se ne iskaljuje na slugama. Zapravo, ni na kome, ali najviše na slugama. One ne mogu da joj odgovaraju vikom.

Nameravala je da ode pravo u svoje odaje i da se presvuče, ali bez obzira na namere, skrenula je u stranu kada je videla Riejnu Korli kako hoda jednim bočnim hodnikom u kojem su sve pločice bile crvene. Ponašanje slugu nema nikakve veze s time. Ona nije tvrdoglava. Mokra je i žarko želi suvu odeću i topao peškir, ali iznenadila se kada je videla Srodnicu, a i dve žene u Riejninom društvu privukle su joj pažnju.

Birgita opsova sebi u bradu i pođe za njom, mlatarajući štapom luka kao da razmišlja kako će nekoga da udari. Veza je prenosila veoma brzo suzbijenu mešavinu razdraženosti i mirenja sa sudbinom. Avijenda nije ni mrdnula od Elejne, mada je marljivo pokušavala da iscedi vodu iz svog šala. Uprkos svim kišama koje je videla, svim rekama otkad je prešla Kičmu sveta i velikim cisternama ispod grada, Avijenda se mrštila zbog traćenja dok je voda beskorisno pljuskala po podu. Osam gardistkinja, koje je ostavila iznenadno skrenuvši, požuriše da je sustignu, postojane i tihe, ako se izuzme bat njihovih čizama po podnim pločicama. Čim nekome daš mač i čizme, taj počne da lupa njima.

Jedna od žena s Riejn bila je Kara Difejn – mudra žena, ili Vidarka, jednog ribarskog sela na Tomanskoj glavi pre nego što su joj Seanšani stavili povodac. Punačka i veselog pogleda, bila je odevena u smeđu vunenu haljinu rubova rukava izvezenih plavim i belim cvećem. Kara je izgledala tek nešto malo starije od Elejne, mada joj je bilo skoro pedeset godina. Druga žena zvala se Džilari, nekadašnja damane iz Seanšana. Uprkos svemu, Elejna se naježi kad je vidi. Šta god se drugo moglo reći za nju, ta žena je ipak Seanšanka.