Bodež snova

Čak ni Džilari nije znala koliko ima godina, mada je delovala tek sredovečno. Krhke građe, duge plamenoriđe kose i očiju zelenih kao Avijendine, ona i Marila, druga damane rođena u Seanšanu, koja je ostala u palati, uporno su tvrdile da su i dalje damane i da zbog onoga što mogu moraju nositi okovratnike. Dnevne šetnje bile su jedan od načina na koji su Srodnice pokušavale da ih priviknu na slobodu. Naravno, bile su to pažljivo nadzirane šetnje. One su pod budnim nadzorom i danju i noću. I jedna i druga u suprotnom bi mogle pokušati da oslobode sul’dam. Mada, ni Kari se ne može verovati kada je nasamo sa sul’dam, niti Lemori, mladoj tarabonskoj plemkinji, kojoj je stavljen okovratnik kada je Tančiko pao. Ne bi se same toga setile, ali niko ne zna šta bi njih dve učinile kada bi im neka sul’dam naredila da joj pomognu da pobegne. Navika poslušnosti i dalje je veoma urezana i u Kari i u Lemori.

Džilari razrogači oči čim ugleda Elejnu, pa smesta uz tresak pade na kolena. Pokuša da se skupi na podu, ali Kara je uhvati za ramena i nežno opet diže na noge. Elejna pokuša da ne pokaže koliko joj je to mrsko. A u slučaju da joj to nije uspelo, nadala se da će svi pomisliti kako se mršti zbog klečanja i prostiranja po podu. Delimično i jeste zbog toga. Kako iko može želeti da bude na povocu? Opet začu Linin glas i naježi se. Ne možeš znati šta su razlozi neke žene dok godinu dana neprovedeš u njenoj haljini. Plamen je spalio ako ima želje da to čini.

„Nema potrebe za tim“, kaza Kara. „Evo šta mi radimo.“ Pade u naklon, ali ne baš skladan. Nikada nije videla neki grad mnogoljudniji od nekoliko stotina žitelja pre nego što su je Seanšani oteli. Trenutak kasnije, riđokosa žena raširi svoje tamnoplave suknje, ali još nespretnije. Zapravo, skoro se prevrnu i pade, pa pocrvene kao bulka.

„Džilari je žao“, skoro prošapta, sklapajući dlanove za pasom. Pogled je krotko držala uprt u pod. „Džilari će pokušati da upamti.“

„Ja“, reče Kara. „Sećaš li se šta sam ti kazala? Ja tebe zovem Džilari, a ti sebe zoveš ja ili mene. Pokušaj. I gledaj me. Možeš ti to.“ Zvučala je kao da hrabri malo dete.

Seanšanka ovlaži usne, gledajući Karu ispod oka. ,Ja“, tiho kaza – i smesta brižnu u plač. Suze su joj se slivale niz obraze brže nego što je stizala da ih briše prstima. Kara je zagrli i poče da je teši. I ona kao da je bila na rubu suza. Avijenda se nelagodno promeškolji. Ne zbog suza – bilo muškarci bilo žene, Aijeli plaču bez stida kada osete potrebu za tim – ali za njih je dodirivanje u javnosti veliko ispoljavanje osećanja.

„A zašto se vas dve ne biste malo prošetale nasamo“, obrati se Riejna njima dvema, smešeči se utešno tako da joj se boriće u uglovima plavih očiju još više produbiše. Glas joj je bio visok i ljubak, zgodan za pevanje. „Stići ću vas, pa ćemo zajedno da ručamo.“ One padoše u naklon i pred njom, Džilari i dalje jecajući, pa se okrenuše, a Kara obgrli oko ramena sitniju ženu. „Ako želiš, moja gospo“, reče Riejn pre nego što ove načiniše i dva koraka, „možemo da pričamo na putu do tvojih odaja.“

Ženino lice bilo je spokojno, a u glasu joj se nije čulo da pridaje poseban značaj tim recima, ali Elejna svejedno stisnu zube. A onda natera sebe da opusti vilicu. Nema nikakve svrhe da bude glupa i tvrdoglava. Jeste mokra. A počela je i da se trese od hladnoće, mada dan nije posebno hladan. „Izvrstan predlog“, kaza prikupljajući svoje mokre sive suknje. „Hajde.“

„Mogle bismo da hodamo malo brže“, promrmlja Birgita, ali ne baš tiho.

„Mogle bismo da trčimo“, odgovori Avijenda, ni najmanje ne pokušavajući da bude tiha. „Možda se osušimo od napora.“

Elejna nije obraćala pažnju na njih, već je prikladnim korakom klizila hodnikom. Da to njena majka čini, izgledalo bi kraljevski. Nije baš bila sigurna da njoj to polazi za rukom, ali nije imala namere da trči po palati. Čak ni da žuri. Da je neko ugleda kako jurca, iz toga bi se smesta izrodilo tuce glasina, ako ne i čitava stotina, a svaka od njih govorila bi o nekom kobnom događaju gorem od onog prethodnog. I ovako već kruži previše glasina. Najgora je bila da grad samo što nije pao i da će ona pre toga pobeći. Ne, ona ima nameru da izgleda potpuno staloženo. Svi moraju da budu ubeđeni kako je potpuno samouverena – pa makar to bila laž. Da pokaže bilo šta drugo, lepo bi mogla i da se preda Arimili. Jednako mnogo bitaka izgubljeno je zbog straha od poraza koliko i zbog slabosti, a ona ne može sebi da priušti da izgubi nijednu. „Riejna, mislila sam da te je kapetan-general poslala u izviđanje.“