Bodež snova

Elejna stisnu zube. Ta žena još malo pa je otvoreno nagovestila da je ona svoju odluku donela za vreme jedne od svojih promena raspoložena! Ali – da li je tako? Ta se odluka čini razumnom. Ne mogu doveka držati sul’dam u zatočeništvu. Ako bi one koje ne žele da budu slobodne poslali Seanšanima, ne samo da bi ih se otarasili, već bi istovremeno Seanšanima zadali težak udarac. Povod za to jeste nešto više od mržnje prema Seanšanima. Naravno da jeste. Plamen je spalio, ali krvavo mrzi to što nije sigurna jesu li njene odluke smislene ili ne! Ne može sebi priuštiti da donosi besmislene odluke. Ipak, nema potrebe za žurbom. U svakom slučaju, najbolje bi bilo da im pošalje poveću skupinu, ako je to ikako moguće. Tako ima manje izgleda da neko priredi „nesrećan slučaj“. To bi baš ličilo na Seanšane. „Razmisliću o tome, Riejna, ali sumnjam da ću se predomisliti.“

Riejna opet uzdahnu, i to duboko. Željno je iščekivala svoj obećani povratak u Belu kulu i polazničku belu odeću – znala je da kaže kako zavidi Kirstiejn i Zarji – pošto silno želi da pristupi Zelenom ađahu, ali Elejna je sumnjala da će se to dogoditi. Riejna je blaga i zapravo mekog srca, a Elejna nikada nije upoznala nijednu Zelenu za koju bi se to moglo reći. Čak i one koje su na prvi pogled delovale površno ili krhko bile su ledene čelične srži.

Ispred njih je Vandena izašla iz jednog poprečnog hodnika kao da lebdi – vitka, sedokosa i skladna u tamnosivoj vunenoj haljini s tamnosmeđim obrubom – pa krenula u istom smeru u kom su se one zaputile, očigledno ih ne primećujući. Ona je Zelena i tvrda kao glava čekića. Džaem, njen Zaštitnik, hodao je pored nje, glave povijene kako bi tiho razgovarao s njom, povremeno provlačeći prste kroz proređenu sedu kosu. Sav čvornovat i toliko vitak da mu je tamnozeleni kaput labavo visio na telu, bio je star, ali svakim delićem svog bića tvrd koliko i ona, stari koren o koji se sekire tupe. Kirstiejn i Zarja, obe u jednostavnim belim polazničkim haljinama, krotko su ih sledile šaka sklopljenih ispred sebe. Jedna je bila bleda kao Kairhijenjanka, a druga niska i vitka. Za pobegulje kojima je pošlo za rukom ono što je malo njih uspelo, da godinama budu slobodne od Bele kule, u Kirstejninom slučaju preko tri stotine godina, neverovatno lako su se vratile u uloge polaznica. Mada, Pravilo Srodnica jeste mešavina pravila kojima se upravljaju polaznice i onih po kojima žive Prihvaćene. Možda su za njih bele vunene haljine i gubitak slobode da dolaze i odlaze kad god hoće jedine prave promene, mada su Srodnice u izvesnoj meri upravljale tim poslednjim.

„Veoma mi je drago što ima one dve da joj zaokupljaju pažnju“, promrmlja Riejna kao da saoseća s njom. U očima joj se videlo da oseća bol i zabrinutost. „Dobro je što žali za svojom sestrom, ali bojim se da bi bez Kirstiejn i Zarje postala opsednuta Adeleasinom smrću. Možda to svejedno i postane. Ubeđena sam da je ta haljina koju nosi nekada pripadala njenoj sestri. Pokušala sam da je utešim – imam iskustva kada je reč o pomaganju ljudima da se izbore sa žalošću; bila sam seoska Mudra žena, a i pre mnogo godina nosila sam crveni pojas u Ebou Daru – ali ona nije htela ni dve reči da progovori sa mnom.“

Zapravo, Vandena sada nosi samo odeću svoje mrtve sestre, kao i Adeleasin cvetni miris. Elejni se povremeno činilo da Vandena pokušava da postane Adeleas, da ponudi sebe u zamenu za oživljavanje svoje sestre. Kako čovek da krivi nekoga zbog toga što je postao opsednut otkrivanjem sestrinog ubice? Mada tek šačica ljudi zna šta ona to zapravo radi. Svi ostali misle isto što i Riejna, da je potpuno obuzeta obučavanjem Kirstiejn i Zarje, kao i početkom njihovog kažnjavanja zbog toga što su pobegle. Naravno, Vandena radi i jedno i drugo – i to s voljom, ali sve je to zapravo samo pokriće za njen pravi cilj.

Elejna ne gledajući pruži ruku i Avijenda je sačeka svojom da je prihvati i stisne, pružajući joj utehu. Ona odgovori na stisak ne mogavši ni da zamisli bol koji bi osetila kada bi izgubila Avijendu. Brzo se pogledaše i u Avijendinim očima vide odraz svojih osećanja. Zar je zaista nekada mislila da su aijelska lica kao od kamena i bezizražajna?

„Kao što kažeš, Riejna, ima Kirstiejn i Zarju da joj zaokupljaju pažnju.“ Riejna nije među šačicom onih koji znaju istinu. „Svako od nas žali na svoj način. Vandena će negde usput naći utehu.“

Kada bude otkrila ko je ubio Adeleas, ili se bar tako nada. Ako to ne uspe da joj makar malo umanji bol... Pa, o tom potom. Za sada, mora da pusti Vandenu da radi kako hoće. Naročito pošto nema sumnje da bi Zelena prenebregla svaki pokušaj da je neko obuzda. To je više nego razdražujuće; to je izluđujuće. Mora da gleda Vandenu kako se uništava, a i još gore od toga – da to iskorišćava. To što nema nikakvog drugog izbora ne čini to nimalo podnošljivijim.