Bodež snova

Kada Vandena i njeni pratioci skrenuše u drugi hodnik, iz jednog bočnog prolaza tačno ispred Elejne pojavi se Rina Harfor – jedna stamena tiha žena s prosedom punđom navrh glave i kraljevski dostojanstvenim držanjem, a njena je svečana skerletna lenta s belim lavom Andora izgledala kao sveže ispeglana, baš kao i uvek. Elejna nju nikada nije videla a da joj svaka dlaka nije na mestu, niti makar malo umornu nakon dugog dana provedenog u nadziranju svakodnevnih poslova u palati. A i više od toga. Njeno okruglo lice je iz nekog razloga delovalo zbunjeno, ali kada ugleda Elejnu, lice joj smesta poprimi izraz zabrinutosti. „Ma, moja gospo, pa ti si gola voda“, zgranuto reče padajući u naklon. „Moraš odmah da skineš te mokre stvari.“

„Hvala ti, gazdarice Harfor“, procedi Elejna kroz zube. „Nisam primetila.“

Smesta zažali zbog svog ispada – glavna sobarica joj je verna kao što je bila njenoj majci – ali sve je još pogoršalo to što gazdarica Harfor nije ni trepnula na to što je ona prasnula. Promene raspoloženja Elejne Trakand više nisu povod za iznenađenje.

„Milostiva, prošetaću se s tobom ako mogu“, samo smireno kaza ona i stade pored Elejne. Jedna mlada pegava služavka, koja je nosila kotaricu složenih posteljina, poče da pada u naklon pred njima – samo za dlaku više okrenut Elejni nego prvoj sobarici – ali Rina joj samo odsečno pokaza rukom i devojka odjuri i pre nego što je povila kolena. Možda to beše samo da ih ne bi čula. Rina nije prestajala da priča. „Tri najamnička kapetana zahtevaju da se sastanu s tobom. Smestila sam ih u Plavu sobu za prijem i kazala slugama da paze da ne bi nekakve vredne sitnice slučajno završile u njihovim džepovima. Mada, ispostavilo se da to nisam morala. Kejrejn Sedai i Sarejta Sedai pojavile su se ubrzo nakon toga i sele da prave kapetanima društvo. I kapetan Melar je s njima.“

Elejna se namršti. Melar. Pokušavala je da mu nalazi posla da ne bi pravio gluposti, ali nekako je umeo da se pojavljuje u vreme i na mestu kada ona najmanje želi da ga vidi. Kad je već kod toga, isto to važi i za Kejrejn i Sarejtu. Jedna od njih mora da je ubica iz Crnog ađaha. Sem ako to nije Merilila, a ona je izgleda van njihovog dohvata. Rina zna za to. Bio bi zločin da ju je držala u neznanju. Ona svuda ima oči, koje bi mogle da primete neki važan trag. „Gazdarice Harfor, šta plaćenici hoće?“

„Verovatno više para“, procedi Birgita kroz zube i zamahnu nezapetim lukom kao palicom.

„Najverovatnije“, saglasi se Rina, „ali nisu hteli meni da kažu.“ Usne joj se na tren neznatno stisnuše. Ništa više od toga, ali izgleda da je plaćenicima pošlo za rukom da je uvrede. Ako su toliko glupi da ne uviđaju kako je ona nešto više od malo uticajnije služavke, onda su zaista nedotupavni.

„Je li se Dijelin vratila?“, upita Elejna, a kada glavna sobarica odgovori odrečno, dodade: „Onda ću se sastati s tim najamnicima čim se presvučeni.“ Bolje da ih skine s vrata.

Zamakavši za ugao, nađe se licem u lice s dve vetrotragačice i jedva se suzdrža da ne uzdahne. Pripadnice Morskog naroda bile su poslednji ljudi na zemnome šaru na koje je u tom trenutku želela da naleti. Visoka, tamnoputa i bosonoga, odevena u crvene svilene čakšire i plavu svilenu bluzu, sa zelenim svilenim pojasom zavezanim u zamršen čvor, Čanel din Seran Bela Ajkula prikladno je imenovana. Elejna nije imala predstave kako bela ajkula izgleda – možda je to neko malo stvorenje – ali Čaneline krupne oči priličile su nekoj žestokoj grabljivici, naročito kada gleda Avijendu. Tu ima zle krvi. Čanel tetoviranom šakom diže zlatnu rešetkastu mirisnu kutiju što joj je visila o lancu oko vrata, i ona duboko udahnu oštar ljutkast miris, kao da hoće da njime prikrije nekakav ogavan zadah. Ali Avijenda se na to naglas zasmeja, zbog čega se Čaneline pune usne stisnuše tako da postaše tanke. Mada, bolje je reći – tanje. Toliko su pune da tanke nikako ne mogu da budu.

Druga je bila Rinejla din Kalon, nekada vetrotragačica gospi od brodovlja, u plavim lanenim čakširama i plavoj bluzi s plavim pojasom, vezanim u daleko manje zamršen čvor. Obe žene nosile su duge bele ešarpe u znak žalosti za Nestom din Res, ali Rinejla mora da je daleko više žalila zbog Nestine smrti. Nosila je izrezbarenu drvenu pisaću kutiju sa zatvorenom mastionicom u jednom uglu i s listom hartije, na kojem je bilo nažvrljano nekoliko redaka, preko nje. Sede vlasi po slepoočnicama u njenoj inače crnoj kosi krile su šest zlatnih naušnica, daleko tanjih od onih osam koje je nosila pre nego što je saznala za Nestinu sudbinu, a zlatni počasni lančić koji je prelazio preko njenog levog tamnoputog obraza delovao je nekako golo, noseći samo jedan medaljon, po kom se prepoznavao klan iz kog je potekla. Po običaju Morskog naroda, Nestina smrt je značila da Rinejla od dana kada je sa sebe skinula svoje počasti mora da počne otpočetka, bez ikakvog uticaja, kao da je upravo završila šegrtovanje. Lice joj je i dalje bilo dostojanstveno, mada daleko skrušenije sada kada igra ulogu Čaneline pisarke.