Bodež snova

„Da, jeste vreme“, odgovori. Kad bi samo mogla da povrati vlast nad svojim osećanjima! I Birgiti bi bilo drago zbog toga. I njoj su se obrazi crveneli, od odjeka Elejninog stida. Nimalo se nisu slagali s namrštenim izrazom koji je nosila na licu dok je žurno uvodila Elejnu u kulu.

Vatrenjak, Magin i ostali konji strpljivo su stajali i čekali tamo gde su im uzde puštene, baš kao što je Elejna i očekivala. Čak je i Magin bila dobro uvežbana. Dok Alisa i ostale Srodnice nisu izašle iz jedne uže ulice, bile su potpuno same. Nigde na vidiku nije bilo ni taljiga ni kola. Sva su vrata bila čvrsto zatvorena, a na svim prozorima namaknute zavese, mada je lako moguće da iza njih zapravo nema nikoga. Većina ljudi ima dovoljno pameti da pobegne čim primeti i nagoveštaj da na stotine ljudi samo što ne počnu da vitlaju mačevima u njihovoj blizini. Jedna zavesa se mrdnu; lice neke žene na tren se pojavi u prozoru, pa nestade. Drugi nalaze neko jezivo zadovoljstvo u tome da sve to posmatraju.

Tiho razgovarajući, četiri Srodnice zauzeše svoja mesta tamo gde su pre više sati otvorile kapiju. Pogledaše leševe na ulici i odmahnuše glavama, ali to nisu bili prvi mrtvaci koje su u životu videle. Nijednoj od njih ne bi bilo dozvoljeno da bude iskušana za Prihvaćenu, ali bile su spokojne, samouverene i dostojanstvene kao sestre, iako im je kiša oblivala kose i haljine. Kada su saznale za Egvenine namere za Srodnice – da budu povezane s Kulom i da se Aes Sedai među njih povlače iz službe – počele su malo manje da strahuju za svoju budućnost, naročito kada su saznale da će njihovo Pravilo ostati da važi i da će nekadašnje Aes Sedai takođe morati da ga poštuju. Nisu sve verovale u to – za poslednjih mesec dana njih sedam je pobeglo ne ostavivši ni poruku – ali većina jeste verovala i to im je ulivalo snagu. To što imaju posla vratilo im je ponos. Elejna nije ni shvatala da im je ponos povređen sve dok one nisu prestale da sebe gledaju kao izbeglice koje su u potpunosti zavisne od nje. Sada se drže uspravnije. Na licima im više nema brige. Ali, nažalost, više nisu onako spremne da se potčinjavaju sestrama. Mada je to i ranije počelo. Nekada su smatrale Aes Sedai nečim uzvišenijim od običnih smrtnica, ali sablaznile su se kada su shvatile da šal nijednu ženu ne čini nečim višim nego što je bez njega.

Alisa pogleda Elejnu, pa na tren stisnu usne i nepotrebno namesti smeđe suknje. Ona se zalagala za to da Elejni bude zabranjeno – zabranjeno – da tu dođe. A Birgita skoro da joj je popustila! Alisa je jaka žena. „Kapetan-generale, jeste li spremni za nas?“, upita.

„Jesmo“, odgovori Elejna, ali Alisa sačeka da Birgita klimne pre nego što se poveza sa ostale tri Srodnice. Izuzev onog jednog kratkog pogleda, na Elejnu nije trebalo da obraća pažnju. Zaista, Ninaeva nije trebalo ni da pokušava da ih „natera da nađu petlju“, kako je ona to kazala. Kada se opet bude dokopala Ninaeve, ima da ozbiljno popriča s tom ženom.

Dobro poznati uspravni rasek pojavi se i kao da se okrenu i pretvori u pogled na dvorište glavne konjušnice u palati – rupa u vazduhu bezmalo četiri sa četiri koraka velika, ali pogled kroz taj otvor, na visoka zasvođena vrata jedne od belih mermernih konjušnica, bio je malčice pomeren u stranu u odnosu na ono što je očekivala. Kada projaha i dospe na kišom obliveno dvorište, vide zašto. Još jedna kapija je bila otvorena, premda neznatno manja. Ako čovek pokuša da otvori kapiju tamo gde jedna već postoji, njegova će biti pomerena tek toliko da se dve kapije ne dodiruju, mada će procep između njih biti tanji od oštrice brijača. Kroz tu drugu kapiju dvored konjanika kao da je dolazio pravo iz spoljnog zida dvorišta konjušnice i savijao se kako bi izašao iz dvorišta kroz širom otvorene kapije okovane gvožđem. Neki su nosili uglačane kalpake i oklopne prsluke ili oklope koji su se sastojali od verižnjača ojačanih čeličnim pločama, ali svi do jednog su bili u crvenim kaputima belih okovratnika kakve nosi Kraljičina garda. Jedan visoki čovek širokih pleća, s dva zlatna čvora na levom ramenu crvenog kaputa, stajao je na kiši i gledao ih, s kalpakom ispod ruke pritisnutim uz bok.

„E ovo je dobrodošao prizor“, promrmlja Birgita. Male skupine Srodnica tragale su po unutrašnjosti zemlje pokušavajući da nađu bilo koga ko bi došao da podrži Elejnu, ali su to opasna posla. Za sada su Srodnice donele vesti o desetinama i desetinama skupina koje pokušavaju da stignu do grada, ali pošlo im je za rukom da pronađu tek pet družina, koje su u zbiru davale manje od hiljadu ljudi. Raširio se glas o tome koliko Arimila ima ljudstva oko grada, tako da se ljudi koji podržavaju Trakande pomalo pribojavaju toga da će ih pronaći – i toga ko bi mogao da ih pronađe.