Bodež snova

Čim se Elejna i ostale pojaviše, pritrčaše u crveno odeveni konjušari s belim lavom na levom ramenu. Jedan žgoljavi krezubi čovek, s tek rubom sede kose oko glave, uhvati Vatrenjaka za oglav dok jedna vitka proseda žena pridrža Elejni stremen da sjaše. Ne obraćajući pažnju na pljusak, ona pođe ka visokom čoveku, svakim korakom pljuskajući po vodi. Kosa mu je sva slepljena padala preko lica, ali videla je da je mlad, dobrano mlađi od srednjih godina.

„Svetlost te obasjala, poručnice“, kaza mu. „Kako se zoveš? Koliko si ljudi doveo? I odakle?“ Kroz taj manji otvor videla je povorku konjanika kako se van njenog vidokruga pruža među visokim drvećem. Kad god bi dvojica projahala, na kraju povorke pojavila bi se još dvojica. Da joj je neko rekao, ne bi poverovala da je igde ostalo toliko gardista.

„Čarlz Gajbon, kraljice moja“, odgovori on i pade na koleno, pritiskajući pesnicu u oklopnoj rukavici o kamen kojim je dvorište bilo popločano. „Kapetan Kindlin iz Aringila dao mi je dozvolu da pokušam da stignem do Kaemlina. To je bilo nakon što smo saznali da su gospa Nijana i ostali pobegli.“

Elejna se nasmeja. „Ustani, čoveče. Ustani. Još nisam kraljica.“ Aringil? Tamo nikada nije bilo tako mnogo gardista.

„Kako kažeš, moja gospo“, odgovori on i ustajući pokloni se kako je doličnije pred kćeri naslednicom.

„Možemo li da nastavimo ovo unutra?" razdraženo upita Birgita. Gajbon pogleda njen kaput sa zlatnim prugama na krajevima rukava i čvorovima koji označavaju njen čin i pozdravi je, a ona na to odgovori brzim dodirom pesnice preko nedara. Ako se iznenadio što je zatekao ženu kao kapetan-generala, bio je dovoljno pametan da to ne pokaže. „Mokra sam do gole kože, a i ti si, Elejna.“ Avijenda je bila odmah iza nje, šala obmotanog oko glave, i sada kada joj je bela bluza bila mokra i priljubljena uz telo, a tamna suknja natopljena vodom i teška – reklo bi se da više nije onako srećna zbog kiše. Gardistkinje su vodile svoje konje prema jednoj konjušnici, izuzev onih osam koje će ostati sa Elejnom dok im ne stigne smena. Gajbon ni na njih nije ništa rekao. Veoma pametan čovek.

Elejna dozvoli da je odvuku do jednostavne kolonade koja je vodila ka ulazu u palatu. Gardistkinje su je čak i tu okruživale, četiri napred a četiri iza nje, tako da se osećala kao zatvorenica. Ali usprotivila se kada su se sklonile od kiše. Želela je da zna. Opet pokuša da prigrli saidar – bilo bi lako pomoću Moći ukloniti vlagu iz odeće – ali Izvor joj opet izmače. Avijenda nije znala to tkanje, tako da su morale da stoje tu dok je voda kapljala s njih. Podne svetiljke od jednostavnog kovanog gvožđa poredane uza zidove još nisu bile upaljene, a pošto je napolju padala kiša, tu je bilo mračno. Gajbon prstima nekako namesti kosu. Svetlosti, skoro da je prelep! U zelenkasto-smeđim očima videlo mu se da je umoran, ali lice kao da mu je bilo stvoreno za smešenje – samo što je izgledao kao da se predugo nije nasmešio.

„Kapetan Kindlin mi je kazao da mogu pokušati da pronađem ljude koje je Gebril otpustio iz službe, moja gospo, a oni su počeli da mi pristupaju u velikom broju, čim sam to razglasio. Iznenadila bi se koliko njih je strpalo svoju uniformu u kovčeg, čekajući dan kada će im ponovo zatrebati. A priličan broj njih je sa sobom odneo svoje oklope, što strogo govoreći nisu smeli, ali drago mi je što jesu. Kada sam čuo za opsadu, uplašio sam se da sam predugo čekao. Razmišljao sam da pokušam da se probijem do jedne od gradskih kapija, kada me je gazdarica Zigejn sa ostalima pronašla.“ Lice mu poprimi zbunjen izraz. „Veoma se uznemirila kada sam je nazvao Aes Sedai, ali to što nas je ovamo dovelo mora da je Jedna moć.“

„Jeste, a ona nije“, nestrpljivo mu odvrati Elejna. „Koliko, čoveče?“

„Četiri hiljade sedam stotina šezdeset dvojica gardista, moja gospo. A usput sam susreo čitav niz lordova i gospi koji su sa svojim oružnicima pokušali da stignu do Kaemlina. Budi spokojna. Uverio sam se da su ti odani pre nego što sam im dopustio da mi se pridruže. Niko od njih nije iz velikih kuća, ali s njima je u zbiru blizu deset hiljada, milostiva.“ Kazao je to kao da ni najmanje nije bitno. U staji je četrdeset konja dovoljno zdravih za jahanje. Doveo sam ti deset hiljada vojnika.

Elejna se zasmeja i razdragano zapljeska. „Predivno, kapetane Gajbone! Predivno!“ Arimiline snage su i dalje brojnije, ali ne onako strašno kao ranije.

„Gardista poručnik, moja gospo. Ja sam poručnik.“

„Od sada si kapetan Gajbon.“

„I moj zamenik“, dodade Birgita, „bar za sada. Pokazao si da si snalažljiv, a imaš dovoljno godina da si mogao da namakneš neko iskustvo – potrebno mi je i jedno i drugo.“

Gajbon kao da je time bio zatečen, pa poče da se klanja i da mucajući zahvaljuje. Pa, čovek njegovih godina očekivao bi obično da u službi provede još deset ili petnaest godina pre nego što ga razmotre za kapetana, a kamoli za zamenika kapetan-generala, ma koliko privremenog.