Bodež snova

„O, hoću, Min, hoću“, odgovori on. „Ali Rand je ključan za moju knjigu.“ Pošto u blizini nije imao zdelu s peskom, nežno dunu na stranicu svoje beležnice kako bi osušio mastilo, ali pošto je Loijal upravo to – Loijal, i dalje je pričao između dva daha. „Rande, nikada ne daješ dovoljno pojedinosti. Sve moram da izvlačim iz tebe. Ma nisi ni spomenuo da si bio zatočen u Far Madingu sve dok to Min nije rekla. Nisi ni spomenuo! Šta je Savet devetorice rekao kada su ti ponudili Lovorovu krunu? I kada si joj promenio ime? Ne bih rekao da im se to dopalo. Kako je prošlo krunisanje? Je li bilo gozbi, proslave, svečanih povorki? Koliko te je Izgubljenih napalo kod Šadar Logota? Koji? Kako je sve to na kraju izgledalo? Kakav je bio osećap. Moja knjiga neće biti baš dobra ako ne bude sadržala pojedinosti. Nadam se da će mi Met i Perin dati bolje odgovore.“ Namršti se, a duge obrve okrznuše mu obraze. „Nadam se da su obojica dobro.“

Boje se uskomešaše u Randovoj glavi, dve duge zavrtložiše se u vodi. Sada je već znao kako da ih potisne, ali ovoga puta nije ni pokušavao. Jedna duga se skrasi u kratak prizor Meta kako na čelu povorke konjanika jaše kroz šumu. Kao da se raspravljao s jednom sitnom tamnoputom ženom koja je jahala pored njega, skidajući šešir i zureći u njega, a onda ga opet nabijajući na glavu. To potraja tek nekoliko trenutaka, nakon čega taj prizor zameni slika Perina kako sedi u trpezariji neke gostionice ili u nekoj krčmi, s jednim čovekom i ženom u istovetnim crvenim kaputima kitnjasto ukrašenim plavim i žutim. Ispred njih su bili vinski pehari. Čudna odeća. Perin je izgledao smrtno ozbiljno, a ti što su s njim – bojažljivo. Od njega?

„Dobro su“, reče, spokojno zanemarivši Kecuejnin prodorni pogled. Ona ne zna baš sve, a on namerava da tako i ostane. Na površini je bio spokojan i zadovoljan, i ispuštao je kolutove dima, ali osećao je nešto sasvim drugo. Gde li su oni?, gnevno je pomislio, suzbijajući boje da se ne bi opet pretvorile u slike. To mu je sada bilo jednako lako kao disanje. Potrebni su mi, a oni otišli da se provode u Ansalinskim vrtovima!

Odjednom mu se još jedna slika pojavi u glavi, lice nekog muškarca, a dah mu stade. Prvi put ga jasno ugleda pre nego što nestade. Plavooki čovek, četvrtaste brade, možda nekoliko godina stariji od njega. Ili bolje reći, prvi put da ga jasno vidi nakon toliko vremena. Bilo je to lice muškarca koji mu je spasao život u Šadar Logotu, kada se borio protiv Samaela. Još gore...

Bio me je svestan, kaza Lijus Terin. Za promenu, zvučao je razumno. Ponekad tako zvuči, ali ludilo se vremenom uvek vrati. Kako to da je lice koje mi se prikazuje u mislima svesno mene?

Ako ti ne znaš, kako očekuješ da ja znam?, pomisli Rand. Ali ija sam bio svestan njega. Bio je to čudan osečaj, kao da... dodiruje... tog drugog čoveka, na neki način – ali ne telesno. Ostatak toga se zadržao. Činilo mu se kao da je samo potrebno da se za dlaku pomeri, u ma kom smeru, kako bi ga ponovo dodirnuo. Mislim da je i on video moje lice.

Više mu nije delovalo čudno da razgovara s glasovima u svojoj glavi. Zapravo, tako je već duže. A sada... Sada može da vidi Meta i Perina čim pomisli na njih ili čuje njihova imena, a to drugo lice pojavljuje mu se samo od sebe. Očigledno da je to nešto više od lica. Šta, pored njega, vodi razgovor u njegovoj glavi? Ali taj čovek ga jeste bio svestan, kao i Rand njega.

Kada su se naši mlazevi kobne vatre dodirnuli u Šadar Logotu, to mora da je stvorilo svojevrsnu vezu između nas. Ne mogu da smislim nikakvo drugo objašnjenje. To je bio jedini put da smo se ikada sreli. On je koristio onu njihovu takozvanu Pravu moć. Mora da je to bilo posredi. Nisam ništa ni osetio, ni video – izuzev njegovog mlaza kobne vatre. Više mu nije bilo ni čudno to što je znao neke stvari koje su zapravo poticale od Lijusa Terina. Sećao se Ansalinskih vrtova, uništenih za vreme Rata Senke, jednako dobro kao očevog imanja. Ali znanje je prelazilo i na drugu stranu. Lijus Terin je ponekad pričao o Emondovom Polju kao da je tamo odrastao. Da li ti jo ima ikakvog smisla?