Bodež snova

Usne joj se same od sebe stisnuše. Sve zlato. Nadala se da će se izvući s time da im plati samo prvu polovinu. Naposletku, ko bi se usudio da joj traži novac pošto postane kraljica? „Sastavi pismo za gazdaricu Endskejl. Potpisaću ga i udariti pečat odmah čim se probudim.“ Biće potrebni dani za prenos toliko zlata. A koliko će trajati da se oružnici pripreme? Nikada nije obraćala pažnju na te stvari. Lir bi mogao da joj kaže, ali ona mrzi da pokazuje slabost. „Reci im za nedelju dana od sutra, u dan.“ To bi trebalo da bude dovoljno. Za nedelju dana, Kaemlin će biti njen. Presto će biti njen. Arimila, milošću Svetlosti kraljica Andora, branitelj kraljevstva i zaštitnik naroda, Visoko sedište kuće Marn. Smešeči se, vrati se u šator da drugima saopšti predivne vesti.

18 Vesti za Zmaja

„Dosta, Loijale“, odlučno reče Rand, nabijajući palcem u kratku lulu duvan koji je izvadio iz vrećice od kozje kože. Bio je to tairenski list, blago uljastog ukusa od sušenja, ali ništa drugo nije imao. Grmljavina se začu nad njima, lagana i teška. „Izgubiću glas odgovarajući ti na sva ta pitanja.“

Sedeli su za dugim stolom u jednoj od većih, prostorija u vlastelinskoj kući lorda Algarina, na čijem su jednom kraju stajali nagurani ostaci ručka. Sluge su mahom stare i otkad je Algarin otišao za Crnu kulu, kreću se sporije nego ikada. Kiša koja je napolju lila kao iz kabla izgleda da je popuštala, mada su snažni naleti vetra i dalje zasipali prozore teškim kišnim kapima, dovoljno snažno da se staklo trese u žutim oknima. Mnoga okna bila su puna mehurova; neka su spoljnu sliku krivila skoro do neprepoznatljivosti. Sto i stolice bili su jednostavno izrezbareni, ništa kitnjastiji nego u mnogim seljačkim kućama, a žuti ukrasi ispod visokog svoda tek nešto malo više od toga. Dva kamina na suprotnim krajevima prostorije bili su široki i visoki, ali od običnog kamena, a držači za drva i žarači od kovanog gvožđa i jednostavni. Bio on lord ili ne, Algarin je daleko od bogatog čoveka.

Vraćajući vrećicu s duvanom u džep, Rand priđe jednom kaminu i pomoću malih mesinganih mašica uze zapaljeni iver hrastovine da bi njime zapalio lulu. Nadao se da to nikome neće biti čudno. Izbegava da usmerava više nego što je to krajnje neophodno, naročito ako je još neko prisutan – teško mu je da prikrije vrtoglavicu koja ga obuzme prilikom usmeravanja – ali za sada to niko nije pomenuo. Za jednim naletom vetra usledi škripa, kao da granje pređe preko prozora. Samo mu se čini. Najbliže drveće bilo je preko polja, više od pola milje daleko.

Loijal je iz ogijerskih soba doneo jednu stolicu izrezbarenu lozama, tako da su mu kolena bila u ravni s površinom stola kada je u njoj sedeo, pa je morao oštro da se nagne napred kako bi pisao u svojoj beležnici s kožnim povezom. Knjiga je za njega bila mala, dovoljno da mu stane u jedan od povećih džepova kaputa, ali Rand je malo koju ljudsku knjigu video da je veća od nje. Loijalu su gornja usna i deo brade bili prekriveni finim dlačicama. Pokušava da pusti bradu i brkove, ali nakon nekoliko nedelja, izgleda da još nema nekog velikog uspeha.

„Ali nisi mi rekao skoro ništa korisno“, zagrme Ogijer, kao doboš koji razočarano tuče. Ćubaste uši mu klonuše. Svejedno, poče da briše čelični vrh svog uglačanog drvenog pera. Deblje od Randovog palca i dovoljno dugo da izgleda vitko, savršeno je pristajalo Loijalovim debelim prstima. „Nisi spomenuo nikakva junačka dela, sem tuđa. Kada pričaš, sve to zvuči nekako svakodnevno. Po tvojoj priči, pad Ilijana bio je uzbudljiv koliko i gledanje tkača kako popravlja razboj. A čišćenje Istinskog izvora? Ti i Ninaeva ste se povezali, a onda seli da usmeravate dok su se svi ostali borili protiv Izgubljenih. Čak mi je i Ninaeva ispričala više od toga, a ona tvrdi da se skoro ničega ne seća.“