Bodež snova

Nakon jednog trenutka, Elejna se nevoljno saglasi da sve to i dalje bude u tajnosti. Srodnice bi trebalo da budu bezbedne u skupinama. „Obavesti Čanel za Riejnu i ostale. Ne mogu ni da zamislim da su vetrotragačice u ikakvoj opasnosti – kada bih ostala bez njih, to za mene ne bi bio jednako težak udarac kao kad bih ostala bez Srodnica – ali zar ne bi bilo divno da reše da odu?“

Nije očekivala da će otići – Čanel se bojala da se vrati Morskom narodu neispunjene pogodbe – ali kada bi one otišle, bila bi to svetla tačka u inače jadnom i bednom danu. Bar joj se činilo da u tom trenutku taj dan ništa ne može da učini mračnijim. A onda se zaledi na tu pomisao. Svetlost dala da ga više ništa ne učini mračnijim.

Arimila mršteći se odgurnu od sebe tanjir s varivom. Ponuđeno joj je gde će noćas da spava – Arlin, njena sobarica, upravo je birala; žena zna šta ona voli – i najmanje što je očekivala bilo je pristojno jelo, ali ovčetina je bila masna i sasvim sigurno je počela da se kvari. U poslednje vreme to se prečesto dešava. Ovoga puta, kuvar će biti išiban! Nije sigurna ko ga od plemića u tom logoru upošljava, već samo zna da bi on navodno trebalo da je najbolji koji je pri ruci – najbolji! Ali to nije bitno. Biće izbičevan za primer, a onda oteran – naravno. Pošto kazniš kuvara, više nikada ne možeš da mu veruješ.

Raspoloženje u šatoru bilo je daleko od živahnog. Neki od plemića u logoru nadali su se da će ih pozvati da obeduju s njom, ali nijedan nije bio dovoljno visokog roda. Počela je da žali zbog toga što nije pozvala bar jednog ili dvojicu, pa čak i neke od Nijaninih ili Elenijinih ljudi. Možda bi bili zabavni. Za stolom su bili njeni najbliži saveznici, a čovek bi pomislio da sede na sopstvenim daćama. O, žgoljavi matori Nasin, retke sede kose neočešljane, sa uživanjem je jeo, izgleda ne primećujući da je meso bezmalo trulo, i usput je očinski tapšući po ruci. Ona mu se smešila kao dobra kćerka. Matora budala je noćas nosila jedan od onih svojih kaputa izvezenih cvećem. To čudo bi moglo da prođe kao ženska kućna haljina! Sav srećan, pohotno je niz sto gledao Eleniju. Ta žena kose boje meda se lecnu, a njeno lisičje lice preblede kada ga pogleda. Upravljala je kućom Sarand kao da je ona Visoko sedište a ne njen suprug, ali bojala se da će Arimila svejedno pustiti Nasina da radi s njom šta hoće. Ta pretnja više nije bila potrebna, ali dobro je bilo da je za svaki slučaj drži pri ruci. Da, Nasin je bio sasvim srećan u svojoj jalovoj poteri za Elenijom, ali ostali su potonuli u potištenost. Tanjire su ostavili a da jelo skoro nisu ni dirnuli, a dvojica njenih slugu su morali da trčkaraju kako bi im svima punili vinske pehare. Nikada nije verovala tuđim slugama. Bar se vino nije pokvarilo.

„I dalje tvrdim da je trebalo da napadnemo snažnije“, pijano je gunđao Lir, držeći pehar. Mršav kao pritka, u crvenom kaputu na kojem su se videli tragovi od remenja oklopa, Visoko sedište kuće Barin bio je željan da napada. Suptilnost je njemu jednostavno strana. „Moje oči i uši javljaju mi da sve više i više oružnika svakim danom ulazi u grad kroz te kapijeOdmahnu glavom i progunđa nešto sebi u bradu. Taj čovek zaista veruje u glasine o desetinama Aes Sedai u Kraljevskoj palati. „Sve što ovim sitnim napadima postižemo jeste to da gubimo ljude.“

„Saglasna sam“, javi se Karind, igrajući se velikom zlatnom pribadačom na kojoj je bila crvena lisica u trku Anašarovih. Pribadača joj je bila na nedrima, a ona nije bila ništa manje pijana od Lira. Njeno četvrtasto lice bilo je nekako mlitavo. „Moramo snažno napasti, umesto da traćimo ljude. Kada pređemo zidine, naša brojčana nadmoć će nam se isplatiti.“

Arimila stisnu usne. Mogli bi makar da joj pokažu poštovanje kakvo žena koja će uskoro postati kraljica Andora zaslužuje, umesto da se neprestano ne slažu s njom. Nažalost, Barini i Anšari nisu za nju vezani onako čvrsto kao Sarandi i Arauni. Za razliku od Džarida i Nijane, Lir i Karind su obznanili da je podržavaju, ali ne napismeno. A nije ni Nasin, ali nije se bojala da će njega izgubiti. Njega vrti oko malog prsta.

Nateravši se da se nasmeši, usiljeno veselim glasom reče: „Gubimo plaćenike. Za šta drugo najamnici služe ako ne da ginu umesto naših oružnika?“ Diže pehar i jedan vitak čovek u njenom srebrom obrubljenom plavom požuri da joj ga napuni. Zapravo, toliko je požurio da je prolio kap na njenu šaku. Kad je video da se namrštila, on zgrabi maramicu iz svog džepa i obrisa kap pre nego što ona stiže da izmakne ruku. Svojom maramicom! Samo Svetlost zna gde je sve ta prljava stvar bila, a on ju je dodirnuo njom! Usta mu se zgrčiše od straha dok se povlačio, klanjajući se i mumlajući izvinjenja. Neka služi do kraja obroka. Nakon toga će dobiti otkaz. „Biće nam potrebni svi naši oružnici kada budem pošla na Krajišnike. Zar se ne slažeš, Nijana?“