Bodež snova

Nijana se lecnu kao da je neko ubode. Vitka i bleda, odevena u žutu svilu na grudima ukrašenu trostrukim srebrnim ključevima Arauna, poslednjih nekoliko nedelja počela je da izgleda iznureno, a njene plave oči bile su upale i umorne. Više nije ni' najmanje ohola. „Naravno, Arimila“, ona krotko odgovori i iskapi svoj pehar. Dobro. Ona i Elenija sasvim su sigurno ukroćene, ali Arimila voli da povremeno proverava kako bi se uverila da ni jednoj ni drugoj nije izrasla nova petlja.

„Ako te Luan i ostali neće podržati, šta ti onda vredi da zauzimaš Kaemlin?“ Silvaza, Nasinova unuka i naslednica, tako je retko progovarala da je to pitanje bilo iznenađujuće. Stamena i ne baš lepa, obično je bila izgubljenog pogleda, ali njene plave oči trenutno su se činile veoma oštrovidim. Svi je zgranuto pogledaše. To kao da joj ni najmanje nije smetalo. Igrala se svojim peharom, ali Arimila je mislila da joj je to tek drugi. „Ako već moramo da se borimo protiv Krajišnika, zašto ne bismo prihvatili Luanovo primirje kako bi Andor mogao da na bojno polje izvede svu svoju snagu, bez ikakvih podela?“ Arimila se nasmeši. Dođe joj da ošamari glupaču. Ali Nasin bi se naljutio na to. Hteo je da ona bude Arimilina „gošća“, kako bi na taj način sprečio da ga uklone s mesta Visokog sedišta – izgleda da je delimično bio svestan toga da je izgubio pamet, a čitavim svojim bićem nameravao je da se drži svog položaja dok ne umre – ali svejedno je voli. „Elorijen i još neki će mi vremenom prići, dete“, odgovori ona glatko. Ali morala je da se potrudi da bi to postigla. Šta taj devojčurak misli ko je? „Emlin, Aratela, Pelivar. Svima njima Trakandi su učinili nažao.“ Začelo će joj prići kada Elejna i Dijelin više ne budu smetnja. Te dve neće preživeti pad Kaemlina. „Kada osvojim grad, u svakom slučaju će biti moji. Troje Elejninih saveznika su deca, a Konejl Norden je tek nešto stariji od toga. Verujem da će mi sasvim lako poći za rukom da ih ubedim da obznane kako me podržavaju.“ A ako to njoj ne uspe, sasvim sigurno će uspeti gazdi Lunaltu. Biće šteta ako ta deca završe kod njega i njegovih vrpci. „Biću kraljica već do sutona onoga dana kada Kaemlin padne preda mnom. Zar nije tako, oče?“

Nasin se zasmeja, pljujući preko stola napola sažvakano varivo. „Da, da“, kaza tapšući Arimilu po šaci. „Slušaj tetku, Silvaza. Radi šta ti kaže. Ona će uskoro biti kraljica Andora.“ Osmeh mu iščile a u glasu mu se začu nekakav čudan prizvuk. Skoro nalik na... preklinjanje. „Seti se da ćeš ti biti Visoko sedište Kajrena kada mene više ne bude. Kada me ne bude. Bićeš Visoko sedište.“

„Kako kažeš, deko“, promrmlja Silvaza, blago naklonivši glavu. Kada se ispravila, pogled joj je bio teleći, kao i uvek. Ona oštrina mora da je bila varka svetlosti. Naravno.

Nasin zastenja i srećno nastavi da proždire jelo. „Najbolje što sam već danima jeo. Mislim da ću uzeti još jedan tanjir. Još vina ovamo, čoveče. Zar ne vidiš da mi je pehar suv?“

Tišina za stolom pretvori se u nelagodu. Nasinovo otvorenije prikazivanje izlapelosti umelo je da dovede do toga.

„I dalje kažem“, opet poče Lir, ali zaćuta kada jedan zdepasti oružnik sa četiri srebrna meseca Marna na prsima uđe u šator.

Klanjajući se s poštovanjem, taj čovek obiđe sto i sagnu se da Arimili prošapće: „Moja gospo, gazda Hernvil moli da popričate nasamo.“

Svi sem Nasina i njegove unuke pretvarali su se da su svu pažnju posvetili vinu, te da nikako ne pokušavaju da prisluškuju. On je nastavio da jede, a ona je zblanuto gledala Arimilu. Ona oštrina pogleda mora da je bila svetlosna varka. „Neću dugo“, kaza Arimila ustajući. Mahnu ka hrani i vinu. „Uživajte dok se ne vratim. Uživajte.“ Lir zatraži od sluge još vina.

Napolju se nije potrudila ni da zadigne suknje da ne bi upadale u blato. Arlin će svejedno morati da ih čisti, pa kakve veze ima ako na njima bude još malo blata? Neki šatori su bili osvetljeni, ali tabor je mahom bio mračan pod svetlošću polumeseca. Džejkob Hernvil, njen pisar, čekao je malo dalje od šatora, odeven u jednostavan kaput, držeći svetiljku koja je oko njega rasipala žutu svetlost. Bio je to sićušan i vitak čovek, kao da se sve salo s njega istopilo. Tajnost mu je usađena u srž, a osigurala se da će joj biti odan tako što ga je toliko plaćala da bi ga zanimale samo najveće moguće količine novca koje bi mu neko ponudio da bi ga potkupio, daleko veće nego što bi iko ponudio jednom pisaru.

„Moja gospo, oprosti mi zbog toga što ti prekidam večeru“, kaza klanjajući se, „ali bio sam siguran da bi ovo htela smesta da čuješ.“ Uvek se iznenađivala kada čuje tako dubok glas iz tako sićušnog čoveka. „Pristali su. Ali hoće sve zlato unapred.“