Bodež snova

Kao što rekoh, ovde sam uradila šta sam mogla. Verujem da ću svoj zavet koji sam dala tebi moći da bolje ispunim drugde, te sam stoga povela Tomasa i otišla da to uradim. Naposletku, ima mnogo načina da ti se služi, kao i mnogo potreba. Ubeđena sam možeš verovati Kecuejn, a svakako bi trebalo da slušaš njene savete, ali pazi se ostalih sestara, uključujući i one koje su ti se zavetovale na odanost. Takav zavet jednoj Crnoj sestri ništa ne znači, a čak i one koje hode u Svetlosti mogu da ga protumače na načine koje ti ne bi odobravao. Već znaš da malo njih smatra kako taj zavet nalaže potpunu poslušnost u svemu. Neke možda nađu i druge rupe. Stoga, bez obzira na to hoćeš li ili nećeš poslušati Kecuejnine savete, a ponavljam ti da bi trebalo da ih saslušaš – poslušaj moj. Budi veoma oprezan.

Pismo je bilo jednostavno potpisano s „Verin“.

On mrsko zagunđa. Malo njih misli da zavet nalaže potpunu poslušnost? Bolje reći – nijedna. Obično se pokoravaju, ali pismo nije uvek isto što i duh. Evo Verin kao primer toga. Upozorila ga je da će druge činiti nešto što on možda neće odobravati, ali nije pomenula kuda ide niti šta tamo namerava da radi. Je li se bojala da on to neće odobriti? Možda je samo reč o tajnovitosti jedne Aes Sedai. Sestre čuvaju tajne jednako lako i prirodno kao što dišu.

Kada pruži pismo Kecuejn, njena leva obrva se gotovo neprimetno trznu. Mora da je bila zaista iznenađena kada je i toliko pokazala, ali prihvatila je pismo i digla ga tako da ga obasja svetlost.

„Žena s mnogo maski“, naposletku kaza vraćajući mu taj list hartije. „Ali ovde ti da je dobre savete.“

Na šta je mislila kada je pomenula maske? Taman htede da je pita, kada se odjednom u dovratku pojaviše Loijal i starešina Haman, obojica preko ramena noseći sekire dugih držalja i kitnjasto ukrašenih glava. Sedom Ogijeru su ćubaste uši bile priljubljene uz glavu, a lice smrtno ozbiljno, ali Loijalu su se uši trzale. Rand je pretpostavljao da je to zbog uzbuđenja. To ume biti teško razaznatljivo.

„Nadam se da ne prekidamo?“, upita starešina Haman, dignuvši uši kada tužno pogleda red tela.

„Ne prekidate“, odgovori mu Rand, vraćajući pismo u džep. „Loijale, voleo bih da mogu da dođem na tvoje venčanje, ali...“

„O, to je završeno, Rande“, prekinu ga Loijal. Mora da je uzbuđen; ne liči na njega da prekida ljude u pola rečenice. „Moja majka je to uporno zahtevala. Neće ni biti mnogo vremena za svadbenu gozbu, a možda ga neće biti nimalo – i zbog Panja i zbog toga što ja moram da...“ Stariji Ogijer ga uhvati za ruku. „Šta?“, upita Loijal gledajući ga. „O. Da. Naravno. Dakle.“ Počeša se ispod širokog nosa prstom velikim poput debele kobasice.

Nešto što ne bi trebalo da priča? Izgleda da čak i Ogijeri imaju tajne. Rand dodirnu pismo u džepu. Premda, izgleda da ih svi imaju.

„Ali obećavam ti, Rande“, nastavi Loijal. „Šta god da se desi, biću s tobom u Tarmon Gai’donu. Šta god da se desi.“

„Dečko moj“, promrmlja starešina Haman. „Mislim da ne bi trebalo...“ Zaćuta, pa odmahnu glavom i progunđa nešto sebi u bradu, zvučeći kao zemljotres u daljini.

Rand u tri koraka pređe preko slame i pruži desnu ruku. Široko se smešeči, a kada je reč o jednom Ogijeru, to znači veoma široko, Loijal je prihvati i potpuno obuhvati svojom šakom. S tolike blizine, Rand je morao da iskrivi vrat kako bi pogledao svog prijatelja u lice. „Hvala ti, Loijale. Nemam reči da ti objasnim koliko mi to znači. Ali bićeš mi potreban i pre toga.“

„Tebi... ja potreban?“

„Loijale, zapečatio sam Putne kapije za koje znam, u Kaemlinu i Kairhijenu, Ilijanu i Tiru, a postavio sam veoma gadnu zamku na onoj koja je rasečena i razjapljena blizu Fal Dare, ali nisam mogao da nađem onu pored Far Madinga. Čak i kada znam da u nekom gradu zaista postoji Putna kapija, ne mogu sam da je nađem, a tu su i oni silni gradovi koji više ne postoje. Loijale, potrebno mi je da ti pronađeš ostale kapije mesto mene – ili će Troloci moći da odjednom pokuljaju u sve zemlje, a niko neće ni znati da stižu dok se ne nađu u srcu Andora ili Kairhijena.“