Bodež snova

Izvor je sada čist, budalo, pomisli Rand.

Da, odgovorio mu je Lijus Terin. Ali jesu li oni? Jesam li ja?

Rand se isto to pitao u vezi sa sobom. Polovinu dvostruke rane na njegovom boku zadobio je od Išamaela, a drugu od bodeža Padana Fejna, koji je sa sobom nosio opačinu Sadar Logota. Te dve polovine često kao da dobuju od bola, i tada mu se čini kao da su žive.

Prsten Devica neznatno se razmaknu kako bi propustile jednog sedokosog slugu dugog oštrog nosa, koji je delovao čak krhkije od Etina. Pokušavao je da se zakloni ispod dvostrukog suncobrana Morskog naroda, kojem je nedostajalo ni više ni manje nego pola oboda, ali i stara plava svila bila je na nekoliko mesta probušena tako da su mu se na žuti kaput slivali potočići, a jedan i na njegovu glavu. Retka kosa zalepila mu se za teme i voda je lila s njega. Delovao je gore nego da je izašao bez njega. Nesumnjivo je neko od Algarinovih predaka nekako nabavio tu stvar kao uspomenu, ali to nabavljanje mora da je priča za sebe, pošto Rand čisto sumnja da bi se Morski narod tako lako odrekao suncobrana jedne gospe od talasa čitavog klana.

„Moj gospodaru Zmaju“, poče starac, uz naklon zbog kojeg mu se još vode proli niz leđa, „Verin Sedai me je uputila da ti ovo smesta uručim.“ Ispod kaputa izvuče presavijen i zapečaćen list.

Rand ga žurno tutnu u džep svog kaputa da ne bi pokisao. Mastilo se lako razmazuje. „Hvala ti, ali to je moglo da čeka da se vratim u kuću. Bolje se ti vrati unutra pre nego što potpuno pokisneš.“

„Jeste kazala smesta, moj gospodaru Zmaju.“ Čovek je zvučao kao da se uvredio. „Ona je Aes Sedai.“

Kad mu Rand klimnu, on se opet pokloni i lagano krenu nazad prema vlastelinskoj kući, leđa ukočenih od ponosa dok su ga mlazevi vode zasipali sa suncobrana. Ona je Aes Sedai. Svi skaču kad im Aes Sedai narede, čak i u Tiru, gde nisu preterano voljene. Šta je to Verin imala da mu kaže što je moralo da bude u pismu? Pipajući pečat, Rand nastavi dalje.

Njegovo odredište bio je jedan od ambara, krova od rogozine delimično čađavog. Bio je to ambar u koji su prodrli Troloci. Jedan mišićavi čovek u smeđem kaputu od grube čoje i s blatnjavim čizmama, oslonjen na dovratak otvorenih vrata, ispravi se i iz nekog razloga žurno se osvrnu i baci pogled unutra dok je Rand prilazio, a Device se širile da okruže ambar.

Rand se u dovratku ukopa u mestu, a Min i ostali zastaše pored njega. Logan procedi psovku. Dva fenjera visila su s greda što su držale potkrovlje; odavali su slabašnu svetlost, ali dovoljno jaku da se vidi kako je sve bilo gusto zastrto uskomešanim muvama, pa čak i slamom pokriveni zemljani pod. A činilo se kao da bar isto toliko muva zuji kroz vazduh.

„Odakle se stvoriše?“, upita Rand. Algarin možda nije bogat, ali njegovi ambari i staje čisti su koliko je za takva mesta moguće. Zdepasti čovek lecnu se kao da je on zbog nečega kriv. Bejaše mlađi od većine slugu u kući, ali već je napola oćelavio a rubovi širokih usana i očiju bili su mu naborani.

„Ne znam, milostivi“, promrmlja, dižući prljavu ruku ka čelu kako bi ga pozdravio. Bio je usredsređen na Randa toliko napeto da je bilo očigledno kako ne želi da gleda u ambar. „Prišao sam vratima da udahnem malo svežeg vazduha, a kada sam se osvrnuo, bile su na svemu. Pomislio sam... mislio sam da su to možda mrtve muve.“

Rand zgađeno odmahnu glavom. Te muve su i preterano žive. Nisu svi Saldejci koji su branili taj ambar izginuli, ali svi pali u borbi bili su prikupljeni u njemu. Saldejci ne vole pogrebe po kiši. Niko od njih nije znao zašto je tako, ali ljudi se jednostavno ne sahranjuju dok pada kiša. Devetnaest ljudi ležalo je na podu u jednom urednom redu, koliko je već moguće da bude uredan kada su nekima od njih nedostajali udovi ili su im glave bile rascepljene. Ali njihovi prijatelji i saborci pažljivo su ih položili na zemlju, umili ih i sklopili im oči.

Oni su bili razlog što je došao. Ne da bi se oprostio od njih ili bilo šta tome slično; nijednog od tih ljudi nije poznavao ništa bolje nego tek toliko da tu i tamo prepozna nečije lice. Došao je kako bi podsetio sebe da čak i ono što izgleda kao potpuna pobeda ima svoju cenu u krvi. Svejedno, zaslužili su bolje nego da po njima gmižu muve.

Meni nisu potrebni nikakvi podsetnici, procedio je Lijus Terin.

Ja nisam ti, pomislio je Rand. Moram da očvrsnem. „Logane, otarasi se ovih krvavih prokletinja!“, naglas reče.

Čvršći si ti nego što sam ja ikada bio, odgovori mu Lijus Terin, pa se odjednom zasmeja. Ako ti nisi ja – ko si, onda ?

„Zar sam sada plamena teralica za muve?“, progunđa Logan.

Rand se besno okrenu ka njemu, ali pre nego što stiže reč da kaže, Alivija progovori onim otegnutim naglaskom.