Bodež snova

„Smrtokapija“, reče Logan zgađenim glasom. „Zašto i dalje držiš Moć?“, odjednom zapita. „I još toliko Moći. Ako pokušavaš da mi pokažeš kako si snažniji od mene – to već znam. Video sam koliko su one tvoje... tvoje smrtokapije velike u poređenju s mojima. A rekao bih da držiš u sebi svaku kapljicu saidina koju možeš bezbedno da držiš.

To svima privuče pažnju. Min tutnu noževe u korice i skoči sa stola, a veza se odjednom toliko ispuni strahom da kao da zabruja od njega. Harilin i Enaila zabrinuto se zgledaše, pa nastaviše da zure kroz prozore. Te ne veruju da su Troloci mrtvi sve dok im leševi nisu tri dana pokopani. Alivija se namršti i zakorači ka njemu, ali on neznatno odmahnu glavom, a ona se vrati svom prozoru, mada se i dalje mrštila.

Kecuejn krenu niz prostoriju kao labud koji klizi preko površine vode, strogog izraza na glatkom licu. „Šta oseća?" odlučno htede da čuje od Min. „Ne igraj se sa mnom, devojko. Znaš kakva je cena toga. Znam da te je vezao, a ti znaš da ja znam. Da li strahuje?“

„On nikada ne strahuje“, odvrati Min. „Sem za mene ili...“ Ona tvrdoglavo stisnu zube i prekrsti ruke, pa prestreli Kecuejn pogledom, kao da izaziva Zelenu sestru da joj učini najgore što može. Ali sudeći po zbrci osećanja, koja su se kretala od straha do stida, a koja je bezuspešno pokušavala da ne pronese kroz vezu, imala je neke predstave koliko je strašno to najgore što Kecuejn može.

„Stojim ti ispred nosa“, reče Rand. „Ako hoćeš da znaš kako se osećam – pitaj mene." Lijuse Terine?, pomislio je. Odgovora nije bilo, a saidin nije prestajao da ga puni. Bol mu zadobova u slepoočnicama.

„Pa?“, nestrpljivo upita Kecuejn.

„Osećam se zdravo kao dren.“ Lijuse Terine? „Ali sada ja imam jedno pravilo za tebe, Kecuejn. Nemoj da si opet zapretila Min. Zapravo, ostavi je potpuno na miru.“

„Vidi, vidi. Dečko pokazuje zube.“ Zlatne ptice i ribe, zvezde i meseci zanjihaše se kada ona odmahnu glavom. „Samo nemoj da ih previše pokazuješ. A možda bi hteo da pitaš ovu mladu ženu želi li tvoju zaštitu.“ Čudno, ali Min se sada namršti na njega, a veza beše prožeta razdraženošću. Svetlosti, dovoljno je strašno to što ona ne voli kada se brine za nju. A sada kao da hoće da potpuno sama napadne Kecuejn, što čak ni njemu ne bi bilo prijatno.

Možemo da umremo u Tarmon Gai’donu, odjednom reče Lijus Terin i Moć iznenada isteče iz njega.

„Pustio je“, kaza Logan, kao da je odjednom na Kecuejninoj strani.

„Znam“, odgovori mu ona, a on se munjevito osvrnu da je iznenađeno pogleda.

„Min može da se nosi s tobom kako god želi“, odgovori joj Rand krećući ka vratima. „Ali nemoj da joj pretiš.“ Da, pomisli on. Možemo da umremo u Tarmon Gai’donu.

20 Zlatni ždral

Vetar je utihnuo čim je kiša zamrla, ali tmurni oblaci i dalje su skrivali sunce. Doduše, kišica je taman dovoljno rosila da ovlaži Randu kosu i da počne da mu natapa crni kaput sa zlatovezom dok je on hodao između mrtvih Troloka. Logan je izatkao štit od Vazduha, tako da su se kišne kapi odbijale o njega ili klizile prividno kao vodopad, ali Rand nije želeo da se igra s mogućnošću da Lijus Terin opet prigrabi saidin. Taj čovek je kazao da će moći da sačeka do Poslednje bitke da bi umro, ali koliko se može imati poverenja u jednog luđaka?

Luđaka?, prošapta Lijus Terin. Jesam li ja išta luđi od tebe? Zasmeja se mahnitim grohotom.

Nandera se povremeno osvrtala i gledala Randa. Jedna visoka žilava žena, prosede kose pokrivene smeđom šoufom, predvodila je Device – bar one sa ove strane Zmajevog zida – ali odabrala je da lično predvodi njegove telohraniteljke. Njene zelene oči – sve što je od njenog veoma preplanulog lica iznad crnog vela mogao da vidi – bile su gotovo bezizražajne, ali bio je siguran da je zabrinuta zbog toga što se nije zaštitio od kiše. Device primećuju sve što deluje neuobičajeno. Nadao je da će ćutati.

Moraš mi verovati, kazao mu je Lijus Terin. Veruj mi. O, Svetlosti, moljakam glas u svojoj glavi! Mora da sam poludeo.

Nandera i pedeset zabrađenih Devica obrazovale su veliki prsten oko Randa, skoro rame uz rame, i usput zabadale koplja u svakog Troloka i Mirdraala pored kojeg bi prošle, nehajno koračajući preko ogromnih otkinutih ruku i nogu, odrubljenih glava s rogovima, kljovama ili oštrim zubima. Povremeno bi neki Trolok zaječao ili pokušao da slabašno puzeći pobegne – ili da ih režeći napadne – ali ne zadugo. Rat s Trolocima je kao rat sa besnim psima. Ili ih ubiješ, ili te ubiju. Nema pregovora, nema predaje, nema sporazuma.