Bodež snova

On opsova, pa skoči na noge i pritrča jednom prozoru. Na hiljade Troloka trčalo je po sipkavoj kiši preko tek zasejanih polja, Troloka visokih kao Ogijeri, ako ne i viših, s kozjim i ovčjim rogovima, vučjim i medveđim gubicama, Troloka sa orlujskim kljunovima i pernatim krestama, a blato im je pljuskalo pod čizmama, kopitarna i šapama. Trčali su nemo kao smrt. U crno odeveni Mirdraali galopirali su za njima, plaštova nepomičnih kao da stoje u mestu. Video ih je trideset ili četrdeset. Koliko li ih je s druge strane kuće?

I drugi začuše ogijersku viku, ili možda samo pogledaše kroz prozor. Munje padoše među Troloke koji su jurišali – srebrnaste strele su se uz grmljavinu zarivale u zemlju i raznosile ogromne telesine svuda oko sebe. Drugde je tle buktalo u plamen, bacajući u vazduh prašinu i delove troločkih tela, tako da su se glave, ruke i noge prevrtale kroz vazduh. Ognjene kugle padale su među njih i praskale, ubijajući na desetine. Ali oni su i dalje hrlili, brzo kao konji, ako ne i brže. Rand nije mogao da vidi tkanja koja su privlačila neke od tih munja. Sada kada su otkriveni, Troloci zaurlaše od besa. U rogozinom prekrivenim pomoćnim zgradama, velikim i stamenim ambarima i stajama, neki od Bašerovih Saldejaca promoliše glave, pa ih brzo opet uvukoše, čvrsto zatvarajući vrata za sobom.

„Kazao si svojim Aes Sedai kako mogu da usmeravaju da bi se odbranile?“, spokojno upita.

„Zar izgledam kao tolika budala da im ne kažem?“, odbrusi Logan. Već je držao saidin pred drugim prozorom, skoro jednako koliko Rand može da potegne. Tkao je što je brže mogao. „Nameravaš li da pomogneš, ili samo da gledaš, moj gospodaru Zmaju?“ U tim rečima bilo je previše zajedljivosti, ali sada nije bio trenutak da se to pominje.

Duboko udahnuvši, Rand zgrabi prozorski okvir pripremajući se za vrtoglavicu koja će uslediti – zlatogrive zmajske glave na njegovim nadlanicama kao da zavijugaše – i posegnu da zgrabi Moć. U glavi mu se zavrte kada saidin pokulja u njega, ledeni plamenovi i urušavajuće planine, metež koji pokušava da ga preplavi i slomi. Ali blaženo čist. U glavi mu se vrtelo i u utrobi mu se komešalo kao da će da povrati, što je bila čudna boljka koja je trebalo da nestane sa opačinom, ali nije se zbog toga još jače uhvatio za prozorska krila. Jedna moć ga ispuni – ali u tom trenu vrtoglavice, Lijus Terin je ote od njega. Obamro od užasa, zurio je u Troloke i Mirdraale kako hrle prema pomoćnim zgradama. S Moći u sebi, jasno je razaznavao značke pričvršćene za ogromna oklopljena ramena. Srebrni kovitlac Ahf’frajt i krvavocrveni trozubac Ko’bala. Račvasta munja Grem’lana i kukasta sekira Al’gola. Gvozdena pesnica Dai’mona i crvena, krvava pesnica Kno’mona. A bilo je i lobanja. Rogata lobanja Đavola i nagomilane ljudske lobanje Gar’gela, lobanja rasečena srpastim mačem Đin’nena i bodežom probijena lobanja Bansina. Troloci vole lobanje, ako se uopšte može reći da nešto vole. Izgleda da je u napad uključeno svih dvanaest glavnih plemena, a možda i neka manja. Video je i neke značke koje nije prepoznavao. Nešto nalik na oko koje zuri, šaku probijenu bodežom, ljudsku priliku u plamenu. Već su se približili pomoćnim zgradama, gde se videlo kako mačevi probijaju rogozinu dok Saldejci pokušavaju da prošeku izlaz na krovove. Rogozina je tvrda. Moraće da se očajnički potrude. Čudno kakve čoveku misli dolaze kada je sasvim moguće da će ga već u sledečem otkucaju srca jedan luđak koji želi da umre možda ubiti.