Bodež snova

Na tren mu se učini da Eritine uši krenuše da joj se priljubljuju uz glavu. Mora da je to samo umislio. Nekoliko puta je dugo razgovarao s njom – ona je divan sagovornik; mada, kada malo bolje razmisli, uglavnom je slušala, ali ono malo što je rekla uvek je bilo veoma smisleno – i bio je sasvim siguran da uopšte nije preke naravi. Bilo kako bilo, nije imao nimalo vremena da o tome razmišlja. Držeći ga za mišice, ona se prope na vrhove prstiju, a on se sagnu da protrlja nos o njen. Zapravo, trljali su noseve daleko duže nego što bi trebalo, s obzirom na to da su starešina Haman i njegova majka bili prisutni, ali oni su mu iščileli iz misli dok je udisao miris svoje žene i ona njegov. A osećaj njenog nosa naspram njegovog! Čisto blaženstvo! Pomazio ju je po potiljku i jedva se suzdržao da joj ne dodirne uvo. Ona zato cimnu ćubu na njegovom! Nakon nekog vremena, a učinilo mu se da je bilo veoma dugo, on postade svestan glasova oko sebe.

„Kovril, i dalje pada kiša. Nije valjda moguće da si zaista ozbiljna kada kažeš da opet krenemo, a za promenu imamo krov nad glavom i prave krevete u kojima možemo da spavamo, a da ne budemo zgrčeni. Ne, kad ti kažem. Ne! Noćas neću spavati na zemlji, ili u nekom ambaru, niti – najgore od svega – u nekoj kući gde mi i stopala i kolena vise preko ruba najvećeg dostupnog kreveta. Bilo je trenutaka kada sam se ozbiljno nosio mišlju da odbijem gostoprimstvo i u Jamu s nepristojnošću.“

„Ako si već uporan“, nevoljno pristade njegova majka, „ali hoću da ujutro krenemo što je ranije moguće. Nemam namere da protraćim ni sat vremena više nego što zaista moram. Knjiga prelaza se mora otvoriti što je pre moguće.“

Loijal se zgroženo lecnu i ispravi. „Veliki panj to razmatra? Ne mogu to da učine, ne sada!“

„Vremenom ćemo morati da napustimo ovaj svet kako bismo mogli da se na njega vratimo kada se Točak okrene“, odvrati njegova majka, prilazeći najbližem ognjištu kako bi opet raširila suknju da se suši. „To je zapisano. Upravo sada je pravi trenutak – i što pre to bolje.“

„Starešino Hamane, da li to i ti misliš?“, zabrinuto upita Loijal.

„Ne, dete moje, nikako. Pre nego što smo otišli, održao sam tročasovni govor, koji je nekima preokrenuo tok misli u pravom smeru, ili bar tako mislim.“ Starešina Haman uze visoki žuti ibrik i napuni jednu plavu šolju, ali mesto da počne da pije, namršti se gledajući u čaj. „Bojim se da je tvoja majka ubedila više njih. Možda joj se čak i ispuni naum da se odluka donese kroz nekoliko meseci, kako je rekla.“

Erit napuni šolju za njegovu majku, a onda napuni još dve i jednu donese njemu. Uši mu opet zadrhtaše od sramote. To je trebalo da on uradi. Mnogo toga ima da nauči o tome kako da bude muž, ali za toliko zna.

„Voleo bih da ja mogu da se obratim Panju“, ogorčeno kaza.

„Zvučiš mi nestrpljivo i gorljivo, mužu.“ Mužu. To znači da je Erit veoma ozbiljna. Bilo je to skoro jednako loše kao kada ga majka zove sine Loijale. „Šta bi ti kazao Panju?“

„Erit, neću da se osramoti“, reče njegova majka pre nego što on stiže da otvori usta. „Loijal lepo piše i starešina Haman kaže kako ima nade da jednoga dana od njega bude učenjak, ali jezik mu se veže u čvor i pred svega stotinom. Sem toga, on je tek dečak.“

Starešina Haman je to kazao? Loijal se zapita hoće li uši ikada prestati da mu podrhtavaju.

„Svi oženjeni muškarci mogu da se obrate Panju“, odlučno odvrati Erit. Ovoga puta nije bilo nikakve sumnje – uši su joj sasvim sigurno bile priljubljene uz glavu. „Majko Kovril, hoćeš li mi dopustiti da se staram o sopstvenom mužu?“ Njegova majka zinu, ali ništa ne reče, a obrve joj se izviše do pola čela. U životu je nije video toliko zatečenu, mada mora da je to očekivala. Žena je za muža uvek uticajnija od njegove majke. „Pa, mužu, šta bi rekao?“

Nije on nestrpljiv, već očajan. Otpi jedan dubok gutljaj začinjenog čaja, ali usta su mu i nakon toga svejedno bila suva. Njegova majka je u pravu; što ga više ljudi sluša, to on više zaboravlja šta je nameravao da kaže i skreće s teme. Zapravo, mora da prizna kako ponekad ume da pomalo truća i kada ga sluša svega nekoliko ljudi. Samo malo. Povremeno. Zna on obrasce govora – i dete od pedeset godina zna obrasce – ali ne može da natera reči da mu dođu. Ti malobrojni koji ga sada slušaju nisu bilo ko. Njegova majka je čuvena govornica, a starešina Haman cenjeni govornik, dok ne treba ni pominjati to što je starešina. A tu je i Erit. Čovek želi da dobro izgleda u ženinim očima.

Okrenuvši im leđa, on priđe najbližem prozoru i stade pred njega, držeći šolju u oba dlana. Prozor je bio pristojne veličine, mada okna u isklesanom okviru nisu bila ništa veća nego u donjim prostorijama. Kiša je prestala da pljušti i samo je rominjala iz tmurnog neba, a uprkos mehurovima u staklu mogao je razaznati drveće iza polja, mahom borove ali i po koji hrast, kako buja. Algarinovi ljudi dobro su se starali o šumi, čisteči je od opalog granja kako u šumskim požarima ne bi imalo šta da gori. Vatra se mora pažljivo koristiti.