Bodež snova

Jedna vitka sedokosa služavka lecnu se noseći kotaricu složenih ubrusa, pa odmahnu glavom i promrmlja nešto sebi u bradu pre nego što pred njim pade u kratak naklon i nastavi dalje. Malčice se pomeri u stranu, kao da obilazi nešto. Ili nekog. Zurio je u tu tačku, češući se iza uha. Možda on može da vidi samo ogijerske mrtve. Doduše, nije da želi da ih vidi. Dovoljno je tužno to što zna da ljudski preminuli više ne mogu da počivaju. Kada bi bilo potvrđeno da isto to važi i za ogijerske mrtve, srce bi mu se slomilo. U svakom slučaju, najverovatnije je da bi se oni pojavljivali samo u samom Stedingu. Ali veoma bi voleo da vidi grad kako nestaje. Ne pravi grad, već neki grad jednako mrtav kao oni duhovi koje ljudi tvrde da vide. Možda bi mogao da se prošeta njegovim ulicama pre nego što se istopi i vidi kako su izgledali ljudi pre Stogodišnjeg rata, ili čak i pre Troločkih ratova. Tako je bar Verin kazala, a ona izgleda mnogo toga zna o tim stvarima. To bi svakako bilo vredno pomena u njegovoj knjizi. Biće to dobra knjiga. Počešavši se s dva prsta po bradi – to čudo baš svrbi – on uzdahnu. Bila bi to dobra knjiga.

To što stoji u hodniku samo odlaže ono što je neumitno. Ako odlažeš da raščistiš korov, na kraju ćeš u njemu uvek zateći gušilozu – ili bar tako kaže stara izreka. Samo što se on osećao kao da se gušiloza čvrsto uvija oko njega, a ne oko nekog drveta. Sav zadihan, sledio je služavku sve do širokog stepeništa koje je vodilo u ogijerske prostorije. Stepenište je imalo stamenu ogradu, sedokosoj ženi visoku do ramena i dovoljno debelu da se može dobro uhvatiti. Cesto se bojao i da se očeše o ograde stepeništa predviđene za ljude, da ih ne bi polomio. Jedna ograda pružala se sredinom stepeništa, sa stepenicama prilagođenim ljudskim stopama uza zid obložen drvetom, a stepenicama okrenutim upolje prilagođenim ogijerskim nogama.

Žena je bila stara, po ljudskom računanju godina, ali pela se brže od njega, i dok je on stigao do vrha stepeništa, ona je već žurila niz hodnik. Nema sumnje da nosi ubruse u sobu njegove majke, starešine Hamana i Erit. Začelo bi njih troje hteli da se osuše pre razgovora. Predložiće im to. Tako će dobiti još vremena da razmisli. Misli mu behu trome kao noge, a noge mu behu teške kao miljokazi.

Duž hodnika je bilo šest spavaćih soba za Ogijere, a i hodnik je bio u odgovarajućoj srazmeri – kada bi pružio ruke iznad glave, nedostajao bi mu korak da dodirne grede ispod tavanice – kao i ostava, kupatilo s velikom bakarnom kadom i dnevna soba. Bio je to najstariji deo kuće, bezmalo pet stotina godina star – što je čitav život za veoma starog Ogijera, ali mnogo životnih doba za ljude. Izuzev Aes Sedai, oni žive veoma kratko; mora da zbog toga onako lete kao kolibriji. Ali čak i Aes Sedai umeju da budu bezmalo jednako ishitrene kao ostali. To je zagonetka.

Vrata dnevne sobe bila su izrezbarena Velikim drvetom; to nije bio ogijerski rad, ali rezbarija je bila urađena do najsitnijih pojedinosti i smesta prepoznatljiva. On stade, pa ispravi kaput i prođe prstima kroz kosu, priželjkujući da ima vremena da očisti i namaže čizme. Rub rukava bio mu je umrljan mastilom. Nema vremena ni da se za to postara. Kecuejn je bila u pravu. Njegova majka nije žena koju je pametno pustiti da čeka. Baš čudno što Kecuejn zna za nju. A možda je i poznaje, ako je suditi po tome kako je ono rekla. Kovril, kći Ele kćeri Sungine, čuvena je govornica, ali nije znao da je poznata i Napolju. Svetlosti, toliko se usplahirio da skoro nema daha.

Pokušavajući da povrati vazduh, uđe u sobu. Čak su i tu šarke škripale. Sluge su bile zgrožene kada je od njih zatražio malo ulja da ih namaže – to je njihov posao; on je gost – ali još nisu stigle da to i urade.

Prostorija visoke tavanice bila je sasvim prostrana, s tamnim tapetama, stolicama i stolom izrezbarenim lozama, kao i podnim svetiljkama odgovarajuće veličine. Njihovi plamičci ispred ogledala koja su služila da odbijaju i uvećavaju svetlost igrali su mu iznad glave. Izuzev police s knjigama, koje su sve bile toliko stare da su se kožni povezi ljuštili, a svejedno ih je sve već pročitao, samo je jedna zdelica od pevanog drveta bila ogijerskih ruku delo. Baš je lepa; želeo je da zna ko ju je ispevao, ali toliko je stara da se ni odjek nije začuo kada joj je zapevao. Ali sve ostalo načinio je neko ko je makar posetio Steding. Nameštaj je izgledao tako da ne bi odskakao ni u jednom domu nijednog boravišta. Naravno, soba uopšte nije ličila na ma kakvu sobu u nekom stedingu, ali predak lorda Algarina postarao se da njegovim posetiocima bude udobno.