Bodež snova

Njegova majka je stajala ispred jednog zidanog ognjišta – žena snažnih crta lica, koja je ispred plamena širila suknje izvezene lozom kako bi se osušile. On uzdahnu od olakšanja kada vide da nije mokra koliko je očekivao, mada nije mogao da im predloži da odvoje neko vreme na to da se osuše. Mora da su njihovi kišni plaštovi počeli da propuštaju. Dešava se to nakon nekog vremena, kada se ulje od anisa skine s njih. A možda neće biti ni gadne naravi koliko se on pribojava. Sedokosi starešina Haman, na čijem je kaputu – uskom u pojasu a sve širem prema čizmama – bilo nekoliko velikih vlažnih mrlja, zagledao je jednu od sekira sa zida, odmahujući glavom zbog nje. Držalje joj je bilo dugačko koliko je on visok. Načinjene za vreme Troločkih ratova, ako ne i pre, na zidu su bile dve takve sekire, širokih glava ukrašenih umecima od zlata i srebra, kao i dva kitnjasta šiljata kalemarska noža, takođe dugih drški. Naravno, kalemarski noževi – s jedne strane oštri, a s druge testerasti, uvek imaju duge drške, ali po umecima i dugim crvenim resama videlo se da su i oni napravljeni da budu oružje. To baš i nije bio najprikladniji izbor za zid jedne sobe namenjene čitanju, razgovoru ili tihom promišljanju o spokoju.

Ali Loijalu pogled prelete preko majke i starešine Hamana, sve do drugog ognjišta, gde je Erit – sitna i skoro krhka – sušila svoju suknju. Usne su joj bile prave, nos kratak i okruglast, a oči istovetne boje kao cvetovi srebrenzvonca.

Ukratko, bila je prelepa! A uši, koje su joj štrčale kroz tu blistavu crnu kosu što joj se prosipala niz leđa... Povijene i punačke, s nežnim ćubicama na vrhu što su izgledale meko kao maslačkov cvet, bile su to najlepše uši koje je u životu video. Mada on nikada ne bi bio nepristojan da to kaže. Ona mu se nasmeši, veoma tajanstveno, a njemu uši zadrhtaše od stida. Valjda ne zna o čemu je razmišljao. Zar ne? Rand mu je rekao da žene to ponekad znaju, ali to su ljudske žene.

„Dakle, tu si“, kaza njegova majka podbočivši se. Ona mu se vala nije smešila. Obrve joj behu natuštene, a zubi stisnuti. Ako to znači da je bolje raspoložena, mogla je slobodno i da pokisne. „Moram priznati, svaka čast kako si bežao, ali sada sam te se dočepala i nemam namere da te pustim da opet pobegneš... Šta ti je to na usni? I na bradi! Pa, možeš odmah da se obriješ. Nemoj da si mi se mrštio, sine Loijale.“

U neprilici dodirujući dlačice na gornjoj usni, on pokuša da izvede da mu izraz lica bude staložen – kada ti se majka obrati sa „sine“, to znači da nije raspoložena za igru – ali bilo je teško. On želi da ima bradu i brkove. Možda bi to neki smatrali nadmenim, pošto je toliko mlad, ali svejedno...

„Vala, jesi bežao“, suvim glasom kaza starešina Haman, vraćajući sekiru na klinove. On ima duge bele brkove koji mu padaju pored duge uzane brade što mu visi sve do grudi. Istina, on je dobrano stariji od tri stotine godina, ali to je svejedno nepravedno. „Baš smo te jurili. Najpre smo hodali do Kairhijena, pošto smo čuli da si tamo, ali ti si već otišao. Nakon što smo zastali u stedingu Tsofu, otišli smo u Kaemlin, gde nas je mladi Al’Tor obavestio da si u Dvema Rekama i odveo nas tamo. Ali ti si opet već otišao. I to, izgleda, u Kaemlin!“ Obrve mu se uzdigoše skoro do ruba kose. „Počeo sam da pomišljam kako se igramo jurke.“

„Ljudi u Emondovom Polju ispričali su nam kakav si junak bio“, reče mu Erit visokim glasom, kao da peva. Obema rukama držeći suknje, a ušiju koje su treperile od uzbuđenja, izgledala je kao da će svakog trena početi da skače gore-dole. „Ispričali su nam kako si se borio protiv Troloka i Mirdraala i sam otišao među njih kako bi zapečatio maneterensku Putokapiju, da više ne bi mogli da izlaze odatle.“

„Nisam bio sam“, pobuni se Loijal, odmahujući. Uši su mu se toliko trzale od sramote da je mislio kako će mu odleteti s glave. „Gaul je bio sa mnom. Zajedno smo to uradili. Da nije bilo njega, nikada ne bih stigao do Putne kapije.“ Ona nabra svoj nežni nosić, kao da hoće da kaže kako je Gaulovo učešće bilo beznačajno.

Njegova majka frknu. Njene uši behu ukočene od gađenja. „Ludost. Borba u bitkama. Stavljanje sebe u opasan položaj. Kockanje. Sve to. Čista ludost i toga više neće biti.“

Starešina Haman se gromovito nakašlja, razdraženo trzajući ušima, i sklopi šake iza leđa. Ne voli kada ga prekidaju. „I tako smo se vratili u Kaemlin, samo da bismo saznali da si otišao, a onda opet u Kairhijen, odakle si ti opet otišao.“

„A u Kairhijenu si se opet izložio opasnosti“, ubaci se Loijalova majka, preteći mu prstom. „Zar nemaš nimalo pameti?“

„Aijeli su rekli da si bio veoma hrabar kod Dumajskih kladenaca“, promrmlja Erit, gledajući ga kroz duge trepavice. On proguta ogromnu knedlu. Grlo mu se osuši od njenog pogleda. Znao je da bi trebalo da skrene pogled, ali kako da bude smeran kada ga ona gleda?