Bodež snova

„U Kairhijenu je tvoja majka rešila da više ne može da odsustvuje od Velikog panja, mada ne znam zašto, pošto nije verovatno da će još godinu ili dve doneti ikakvu odluku, pa smo stoga krenuli da se vratimo u steding Šangtai u nadi da ćemo te pronaći kasnije.“ Starešina Haman sve to kaza veoma brzo, streljajući pogledom dve žene, kao da je mislio da će ga opet prekinuti. Brada i brkovi kao da mu se nakostrešiše.

Loijalova majka opet šmrknu, samo oštrije. „Očekivala sam da će se doći do odluke veoma brzo, za svega mesec ili dva, inače nikada ne bih odustala od potrage za Loijalom, čak ni privremeno. Sada kada sam ga pronašla, možemo da završimo sa svim time i da opet pođemo, bez odlaganja.“ Pogleda starešinu Hamana, koji se mrštio – ušiju priljubljenih uz glavu – i ispravi se. Naposletku, on je ipak starešina. „Oprosti mi, starešino Hamane. Htela sam da kažem, ako ti je drago, hoćeš li obaviti obred?“

„Mislim da mi jeste drago, Kovril“, odgovori on blagim glasom. Preblagim. Kada Loijal čuje svog učitelja da tako govori, i to još priljubljenih ušiju, svaki put mu je jasno da je neko načinio veoma pogrešan korak. Kada starešina Haman tako priča, ume i da baci komadić krede na učenika. „Budući da sam ostavio svoje učenike, a neću ni da spominjem kako sam napustio govor pred Velikim panjem kako bih te pratio u ovoj divljoj poteri upravo iz tog razloga, verujem da mi jeste drago. Erit, veoma si mlada.“

„Prešla je osamdesetu i dovoljno je stara da se uda“, oštro reče Loijalova majka, pa prekrsti ruke. Uši joj se trznuše od nestrpljenja. „Njena majka i ja postigle smo sporazum. Lično si posvedočio kada smo potpisale veridbu i Loijalov miraz.“

Uši starešine Hamana još se malo priljubiše uz glavu, a ramena mu se poguriše kao da veoma snažno stiska šake iza leđa. Pogled ni u jednom trenu nije skrenuo sa Erit. „Znam da želiš da se udaš za Loijala, ali jesi li sigurna da si spremna? Uzimanje muža je velika odgovornost.“

Loijal požele da neko njega to pita, ali običaj nije takav. Njegova i Eritina majka sporazumele su se, i sada samo Erit može da to spreči. Ako želi. Želi li on da ona to učini? Ne može da prestane da razmišlja o knjizi. Ne može da prestane da razmišlja o Erit.

Ona je svakako izgledala ozbiljno. „Moji ćilimi se dobro prodaju i spremna sam da kupim još jedan razboj i primim učenicu. Ali moguće je da nisi na to mislio. Spremna sam da se staram o mužu.“ Odjednom se isceri, širokim prelepim osmehom koji kao da joj razdeli lice na dvoje. „Naročito o mužu s takvim prelepim dugim obrvama.“

Loijalu uši zadrhtaše, kao i starešini Hamanu, premda ne baš toliko. Žene su veoma slobodne kada pričaju među sobom, ili je bar tako čuo, ali obično se trude da muškarcima zbog toga ne bude neprijatno. Obično. Njegovoj majci uši čak zadrhtaše od suzbijenog smeha!

Stariji čovek kašljucnu. „Erit, ovo je ozbiljno. Hajde – ako si sigurna, uzmi ga za ruke.“

Ona bez oklevanja priđe i stade ispred Loijala, smešeći se i uzimajući ga za ruke. Njene male šake bile su veoma tople, a njegove kao da su bile obamrle i ledene. On proguta knedlu. To će se zaista dogoditi.

„Erit, kćeri Ive kćeri Alarine“, poče starešina Haman, držeći dlanove preko njihovih glava, „uzimaš li Loijala, sina Arenta sina Halanovog, za supruga i zavetuješ li se pod Svetlošću i tako ti Drveta da ćeš ga ceniti, poštovati i voleti sve dok je živ, da ćeš brinuti o njemu i starati se za njega i voditi njegove stope stazom koju bi trebalo da slede?“

„Pod Svetlošću i tako mi Drveta zavetujem se.“ Eritin glas beše odlučan i zvonak, a osmeh kao da joj postade i širi od lica.

„Loijale, sine Arenta sina Halanovog, prihvataš li Erit, kći Ive kćeri Alarine, za suprugu i zavetuješ li se pod Svetlošću i tako ti Drveta da ćeš je ceniti, poštovati i voleti sve dok je živa, da ćeš se brinuti o njoj i pratiti njeno vodstvo?“

Loijal duboko udahnu. Uši mu zadrhtaše. On želi da se oženi njom. Zaista želi. Samo ne još. „Pod Svetlošću i tako mi Drveta, zavetujem se“, promuklo kaza.

„U tom slučaju, pod Svetlošću i u ime Drveta, proglašavam vas venčanim. Neka bi blagoslovi Svetlosti i Drveta uvek bili na vama.“

Loijal spusti pogled na svoju ženu. Svoju ženu. Ona diže ruku i pređe vitkim prstima preko njegovih brkova. To jest, zametaka brkova.

„Veoma si zgodan i mislim da će ti brkovi prelepo stajati. A i brada.“

„Besmislice“, kaza njegova majka. Iznenađujuće, ali brisala je oči malom čipkanom maramicom. Ona nikada ne podleže osećanjima. „Premlad je za tako nešto.“