Bodež snova

„Da li bi Amirlin Tron trebalo da se predaje?“, upita Egvena gurajući glavu kroz okovratnik, pa presavi ruke iza leđa kako bi zakopčala dugmad napravljenu od u belo obojenog roga.

Dosina opet frknu, mada se Egveni učinilo da to nije bilo prezrivo. „Hrabra si, dete. Ipak, kladim se da neće proći još dugo a Silvijana će te vratiti na krvavi pravi put.“ Ali izašla je a da nije izgrdila Egvenu zbog toga što je sebe nazvala Amirlin Tronom.

Egvena je imala još jedan susret s nadzornicom polaznica pre doručka – za sada nije propustila nijedan dan – i pošto je rešila da se sve što je Dosina uradila odjednom izbriše, suze su joj stale čim je Silvijana prestala da udara remenom. Kada se digla s kraja pisaćeg stola, gde je bio dodat kožni umetak samo da se može presaviti preko njega, površine pohabane od ko zna koliko žena, i kada su joj suknja i potkošulja pale uz upaljenu kožu, nije osetila ni trunku želje da se lecne. Prihvatila je tu bolnu vrelinu, prigrlila, ogrejala se kao što bi ogrejala ruke ispred nekog ognjišta u hladno zimsko jutro. U tom trenutku kao da postoji velika sličnost između njene pozadine i rasplamtele vatre u ognjištu. Ali kada se pogledala u ogledalo, videla je da joj je izraz lica smiren. Crvenela se u obrazima, ali bila je spokojna.

„Kako je Šemerin mogla da bude svedena na Prihvaćenu?“, upita, brišući suze maramicom. „Raspitala sam se – i u zakonu Kule nema članova koji to predviđaju.“

„Koliko si puta poslata kod mene zbog tog tvojeg raspitivanja?“, upita Silvijana, kačeći razdeljeni remen u uzani kredenac, pored kožne lopatice i jedne gipke šibe. „Pomislila bih da bi odavno digla ruke od toga.“

„Radoznala sam. Dakle, kako – kada to nije predviđeno?“

„Nije predviđeno, dete“, nežno odgovori Silvijana, kao da to zaista objašnjava detetu, „ali nije ni zabranjeno. Rupa u zakonu koja... pa, nećemo da zalazimo u to. S time bi samo opet našla način da zaradiš bičevanje.“ Odmahnuvši glavom, sede za pisaći sto i spusti ruke na radnu površinu. „Nevolja je u tome što je Šemerin to prihvatila. Druge sestre kazale su joj da ne obraća pažnju na taj proglas, ali kada je ona shvatila da se Amirlin neće predomisliti zbog preklinjanja, preselila se u polazničke odaje.“

Egveni trbuh glasno zakrča, željan doručka, ali ona nije završila. Zaista razgovara sa Silvijanom. Razgovara, ma koliko tema bila čudna. „Ali zašto je pobegla? Njene prijateljice začelo nisu prestale da pokušavaju da je urazume.“

„Neke su pokušavale da je urazume razgovorom“, suvo odvrati Silvijana. „Druge...“ Diže šake kao da su tasovi terazija, najpre jednu, pa drugu. „Druge su pokušale da je nateraju da se urazumi. Slale su je kod mene skoro jednako često koliko ti dolaziš. Njene posete su za mene bile kao lična pokora, ali ona nije imala tvoju...“ Odjednom zaćuta, i zavali se u stolicu, pa pogleda Egvenu preko spojenih vrhova prstiju. „Vidi, vidi. Uspelo ti je da me zapričaš. To svakako nije zabranjeno, ali teško da bi se moglo reći da je u ovim okolnostima prikladno. Idi da doručkuješ“, reče i uze pero, pa odiže srebrni poklopac mastionice. „Opet ću te ubeležiti za podne, pošto znam da nemaš namere da padneš u naklon.“ Glas joj beše obojen tek trunčicom mirenja sa sudbinom.

Kada Egvena uđe u polazničku trpezariju, prva polaznica koja je ugleda – ustade, a onda se začu glasna škripa klupa po raznobojnim pločicama kada ustadoše i druge. Nemo su stajale za svojim klupama dok je Egvena niz središte prostorije išla prema kuhinji. Odjednom, Ašelin – punačka i lepuškasta devojka iz Altare – ulete u kuhinju. Pre nego što Egvena stiže do kuhinjskih vrata, Ašelin izađe noseći poslužavnik na kojem je bila uobičajena šolja vrelog čaja i tanjir sa hlebom, maslinama i sirom. Egvena pruži ruke da prihvati poslužavnik, ali devojka maslinaste kože žurno ode do najbližeg stola i spusti ga ispred prazne klupe, neznatno padajući u naklon dok se udaljavala. Srećom po nju, nijedna od Egveninih motrilja nije odlučila da baš u tom trenutku pogleda u trpezariju. Srećom po sve te polaznice koje su stajale.

Na klupi ispred Egveninog poslužavnika nalazio se jastučić. Otrcan i više u zakrpama različitih boja nego što je bilo prvobitne tkanine, ali svejedno jastučić. Egvena ga diže i spusti na kraj stola pre nego što sede. Lako je poželeti dobrodošlicu bolu. Grejala se na toploti sopstvene vatre. Tiho šuštanje pronese se prostorijom, zajednički uzdah. Tek kada ona ubaci maslinku u usta, polaznice sedoše.