Bodež snova

Većina družine završila je s jelom – na ražnjevima iznad vatre ostala su skoro dva tetreba i jedan zec, ali njih će poneti, umotane u platno; prilikom jutrošnjeg jahanja ulov je bio dobar, ali ne može se sa sigurnošću reći da će po podne biti jednako plodonosno, a jadan je obrok kada se jedu samo dvopek i pasulj. Oni koji su završili s jelom ili su se odmarali, ili – u slučaju Crvenruku – proveravali kako su sapeti tovarni konji, više od šezdeset njih u četiri reda. Kupovina toliko konja u Maderinu skupo ga je koštala, ali Luka je odjurio u grad kako bi se lično pogađao, čim je čuo za mrtvog trgovca na ulici. On skoro da je – skoro, ali ne u potpunosti – bio spreman da im nakon toga da tovarne konje probrane između životinja koje pripadaju predstavi, samo da bi se otarasio Meta. Mnoge životinje bile su natovarene Aludrinom skalamerijom i njenim zalihama. Kod Luke je završio daleko najveći deo Metovog zlata, kako god da se okrene. Met je tutnuo i jednu nabreklu kesu Petri i Klarini, ali to je bilo iz prijateljstva, kako bi im pomogao da malo ranije kupe svoju gostionicu. Međutim, ono što mu je ostalo u bisagama bilo je više nego dovoljno da lagodno stignu do Murandije, a sve što mu je potrebno kako bi obnovio zalihu zlata beše neka krčma u kojoj se bacaju kockice.

Lejlvin, sa zakrivljenim mačem koji joj je visio sa širokog kožnog remena preko grudi, i Domon – s kratkim mačem na jednoj strani opasača i palicom s mesinganim klincima na drugoj, čavrljali su sa Džuilinom i Amaterom, sedeći na još jednom obližnjem balvanu. Lejlvin – na kraju je prihvatio da je to jedino ime koje ona može da podnese – isticala je to kako ne izbegava Tuon ili Selukiju, niti spušta pogled kada ih susretne, mada je morala vidno da se pribere i skupi snagu kako bi to izvela. Džuilin je odvrnuo rubove rukava svog crnog kaputa, što je bio znak da se oseća kao da je u društvu prijatelja, ili bar ljudi kojima može da veruje. Nekadašnja panarh Tarabona i dalje je čvrsto držala hvatača lopova za ruku, ali gledala je Lejlvin u njene stroge plave oči pritom se lecnuvši samo malo. Zapravo, često je gledala tu ženu s nečim vrlo bliskim strahopoštovanju.

Sedeći prekrštenih nogu na zemlji i ne mareći što je vlažna, Noal je sa Olverom igrao zmije i lisice i pripovedao neverovatne priče o zemljama sa one strane Aijelske pustare, o nekom velikom priobalnom gradu, koji strancima nije dozvoljeno da napuste sem brodom, a žiteljima uopšte nije dozvoljeno da ga napuste. Met je žarko želeo da nađu neku drugu igru da je igraju. Svaki put kada bi izvadili to parče crvene tkanine s paukovom mrežom crnih linija, to bi ga podsetilo na obećanje koje je dao Tomu i na to da su mu krvavi Elfini nekako u glavi, a možda i plameni Aelfini. Aes Sedai su se vratile od potoka, a Džolina je zastala da popriča s Blerikom i Fenom. Betamin i Seta su ih pratile, kolebajući se sve dok im Zelena nije pokazala da stanu iza debla gde su sedele Teslina i Edesina, što je moguće dalje jedna od druge, s granama što su štrčale iz stabla između njih, a onda su krenule da čitaju knjižice s kožnim koricama koje su izvadile iz svojih torbica za pojasom. I Betamin i Seta stajale su iza Edesine.

Žutokosa nekadašnja sul’dam preobratila se na neverovatan i bolan način. Bolan za nju i za sestre. Kada ih je prvi put kolebljivo zamolila da i nju podučavaju, sinoć za večerom, odbile su je. Betamin podučavaju samo zato što je ona već počela da usmerava. Seta je prestara da bi postala polaznica, nikada nije usmeravala, i to je to. I zato je ona ponovila šta god da je Betamin uradila, pa su sve tri skakale oko logorske vatre i cičale zasute kišom razigranih žiški sve dok je ona mogla da drži Moć. Nakon toga su pristale da je podučavaju. To jest, bar su Džolina i Edesina pristale. Teslina i dalje nije htela da ima ikakve veze s ma kojom sul’dam, bilo bivšom bilo sadašnjom. Ali sve tri su se smenjivale u tome da je šibaju, a ona je jutro provela sve vreme se meškoljeći u sedlu. Izgledala je kao da se i dalje boji, kao da se boji Jedne moći, a možda i Aes Sedai, ali za divno čudo, lice joj sada nosi nekako... spokojan izraz. Met nije znao kako da to razume.

Trebalo bi da se i on oseća spokojno i zadovoljno. Izbegao je optužbu za ubistvo, izbegao je da slepo uleti u seanšansku zamku u kojoj bi Tuon bila ubijena, a ovoga puta je zaista ostavio Golama za sobom. To stvorenje će sada pratiti Lukinu priredbu, a Luka je upozoren na njega, ma kolika od toga bila korist. Za manje od dve nedelje preći će planine i ući u Murandiju. Potreba da smisli kako da bezbedno vrati Tuon u Ebou Dar, što sada nije nimalo lako, naročito pošto će morati da se pazi da Aes Sedai ne pokušaju da je otmu, znači da će imati još toliko vremena da gleda njeno lice. I da pokuša da odgonetne šta se to odvija iza onih krupnih prelepih očiju. Trebalo bi da bude srećan kao koza u kukuruzu. Ali daleko je od toga.